HIPOKRIZIJA

U ovim satima dok se igra tekma i svi gledaju /pa i moj dragi/ sjedoh za lap da nanižem neke misli. Nije nova Jalta i ne iscrtavaju se nove granice. Nema zajedničkih posjeda, djece, imovine. Samo ljubav koja se ne dijeli, a niti oduzima, već samo množi. Kako se razići s nekim koga još uvijek voliš, ali ne možeš više? Često sam znala reći da ljubav nije dovoljna. Pa ipak, trebala bi biti…dostatna. Bar za preživljavanje! Ali ne želim preživljavati. Nikad nisam. Željela sam živjeti. Zato sam i odlučila ući u ovaj projekt zajednički život koji traje eto već skoro godinu dana. Iskustva baš i nisu davala nadu, pa ipak…krenuh! Ponekad često sam se pitala jeste li vi (npr moj dugogodišnji frend) koji ništa niste pokušavali, mudriji? Ili ste kukavice? Koje bi, ali nemaju hrabrosti zakoračiti u…prazno? Odlasci su uvijek teški, ali kažu oni koji ostaju da su ostanci teži? U lošim brakovima, lošim vezama, lošim prijateljstvima, lošim obiteljskim odnosima. Jesu li moji svi bili toliko i tako loši ili ja naprosto imam kratki fitilj? Pa neću i ne mogu preodgajati ljude. Ne mogu ljude tjerati da žive neki drugi život, da budu netko drugi. Ili da ja budem druga. Osobito ne drugotna! Žena koja misli i to se usudi kazati. Žena koja jest i baš to svoje jest želi podijeliti…kao ravnopravan partner, kao sudionik a ne supatnik! Čemu patnja, osobito zajednička? I na stranu što imamo milion stvari i sitnica u kojima si pašemo, kad je nekoliko onih od kojih nikako ne možemo odstupit ni za milimetar. Niti on, niti ja! A ratova nije niti bilo, pače…lijepi mir i primirje s ponekom neverom! Uvjeti savršeni, bonaca rekli bi moji dalmoši! On sređen, nježan, dobar. Ja sređena, nježna, dobra! Nema djece /ili ih barem ne bi trebalo biti s obzirom na njihovu dob preko 40 banke), nema posla niti obveza. Divan život, rekao bi J. Stewart. Pa ipak, ne želiš nikoga preodgajat niti učit novim vještinama, a njegove navike (od držanja daljinskog do ostalih zala modernog doba) te svakodnevno sekiraju. Pa prigovaraš, pa opominješ…a to ide nakurac! I poželiš opet svoju slobodu…da jedeš što hoćeš, da se budiš ili ideš spavati kad hoćeš i da ne moraš prema nikom imat obzire i bedinat. Da iako imaš, nemaš s kime pričati. Ništa spektakularno, ali day by day postaje naporno. Pa smo dogovorili primirje…od želja, uvjeta, prigovora i ostalih dnevnih aktivnosti. Sveli smo ih na minimum. I nježnosti smo prorijedili, iako je još uvijek ima mnogo više nego li kod npr.normalnih brakova i veza! gledam te neke filmove i kažu…nisu se sexali šest mjeseci…al su zadovoljni? Hm hm…tako rijetko nisam se sexala niti kad sam bila solo? Mala digresija, ali meni je to važno. Dali smo si otkazni rok kako bismo lakše se prilagodili novonastaloj situaciji. Nećemo više graditi budućnost, barem ne zajedničku. Ljubav na određeno vrijeme. Otkazni rok šest mjeseci. Jel to previše? Možda jest ali s obzirom na ovu energetsku situaciji valja biti spreman, moj Horacije? Na dugu i tešku zimu. Valja biti pragmatičan. Jer, većina ljudi je pragmatična. Za sebe to nikad nisam mogla reći, ali čini mi se da sam upravo pragmatična! Na koncu, u ovom zajedničkom projektu koji je propao, izgubit ću i nešto materijalno. 300€ baš i nije malo. Nekima je to cijela penzija! Većina će se čudit, pa zakaj to ovak javno pišem? Ovakve stvari se skrivaju ko zmija noge! Ja volim o životnim stvarima pričati u stvarnosti ali i ovdje. Možda moje iskustvo i razmišljanje pomogne nekoj ženi koja je isto u nekoj nedoumici? Otići ili ostati? Možda se probudio onaj zlostavljač u meni koji me želi opet malo izložiti? Možda ću i ovaj put požaliti kao što sam toliko puta? Whatever, stvar je zrela za raskid! Ko i Vatikasnki ugovori, ali nikako da ih ova država raskine? Pa moram plaćati perverzije onih u lila mantijama. Pa kako onda ne bih plaćala svoje krive prosudbe, gluposti, odlaske, dolaske! Kak je ono rekla Skarletica: sutra je novi dan! Srijeda! Znam da poslije dolazi četvrtak, pa petak...i tako dalje! A onda opet sve ispočetka? To the end

zagledana u dovlino more, imala sam potrebu nešto napisat, kak mi se nebi zašvindlalo od tolkog plavetnila!

a volim pisati o stvarnosti i onda pomislim, eh, možda razmijenim neka mišljenja i iskustva drugih ljudi? možda i druge ljude more slične dileme? možda su i oni samo ljudi a nikakvi supermani, superhiki ili barbike (nisam se mogla sjetit niti jednog lika super žene osim barbike...ha ha...to govori o tome kako nas nema ni u talonu)? sva sreća da je danas ipak drugačije, ali to je drugi svijet od onog mog....dugog više od pola stoljeća!

kao i obično napišem i odem! isprika ako nisam dobar domaćin, ali čemu imat birtiju odprtu ak nema pijanaca i ostalih ovisnika? svi trezvenjaci iskrice, ujedinite se!

ola, gledam film,htv2 moj privat rat + mobitelom putujem , zapravo sam zapela na aerodromu seattle za asmterdam pa onda zgb, al tek sutra oko 13h
kako je svijet odjednom mali.."razgledam" aerodrom "šeta" me se po freeshopu
pa i tu čavrljam :)

a kaj se tiče teme
khm da
"zajebato" zakoračiti u to prazno
no treba znati
da je onda prazan i krevet i nema mirisa jutarnje kave i nema komentiranja filma i jutarnjih vijesti i nema dogovora kaj bumo jeli, il preživimo na toplim sendvičima , jer to je samo jelo
ne bumo sad delali niš posebnoga, jer danas mi se ne da
il bumo ipak kuhali, al samo hladnu salatu, tjestenina i kaj se nađe od konzervi
dakle nema toga a ak već je navika
bude kriza
narkomanska
taman kreneš nekaj reći
a ono prazan prostor, pa skoro da bude i jeka

ok je živeti sam
meni je ok, al samo neko vreme, ne sve vreme, jer odjednom mi ga bude preveč
pa se zblesiram na netu, pa se zblesiram na čitanju pazi u jednom momentu sam pratila strane novine NYT, pa guardian, pa slobodnu Eu
mislim điiii
pa se zblesiram na serijama, pa provedem vikend tak da odgledam pet sezona svega kaj me fkt zanima, al ima ipuno bzvzarija
i to te isto preuzme
a onada skužiš da ide vreme, nikakve tu mudrosti nema, u još jednom filmu u još jednoj sezoni serije
makar meni tak to
i kaj je meni fkt bad da nemrem sa neki prepričati scenu, prokomentiratit, da nemrem , jer kaj nazvati?
ok nazovem, nazovu me.. i to je to

ova corona spika fkt je zela danak
svi smo mrzovoljni, svi smo se fkt otuđili
i sva je spika iza
strepnja
kaj bu iduće, kakva ujdurma
a evo je kotrlja se
kriza financijska ozbiljna -svima
i ok imaš dost jupi, čestitam i svakao drago mi je
al i to dost bu postalo na knap
velim ti

well ok imala sam cucka onda mi vrag ni dal mira, udomila sam još jednoga
i to me tera na sljeme
u šetnje, u šumu bliže
al nekad se i od toga izvučem
pazi ti izvučem se!!
a pred kim?
sobom?
jer lijenost? ili tlaka kaj opet ista ruta?

ok svima neko počne ići na živce, retko kada je med i mlijeko
pa sam ja bila u spiki par dana max tri kod mene a onda odi lepo doma
jer mir
MIR
al kad bude fkt mir
bude naporan taj mir
ne znam, ja to tak

i ok sex
ofcrs da toga treba
al na kraju
kaj meni fkt fali
je baš to
nekome viknuti a ko je tam za stolom ili u kuhinji (i ok samo na dva tri dana, pa doma molit ću)
...ma pazi ti budalu (recimo saborsku) kaj bi on, kakve ideje pak taj ima itd itd
to mi fali
sada ti komentari, ta prepričavanja, sjetiti se te mjuze, ili skroz spontanog plesa, jer eto svira ta neka pjesma
al to sam ja
nema veze s tobom

dakle fali mi ta bliskost da znaš da bu nakon pauze od tri četiri dana taj neko tebi bitan opet došal ili ja tam ošla,
i da ide priča, smijeh, mrštenje na budalaštine, ljutnja, da pas mater kaj opet sa tim..sa tom iritirajućom navikom, ovim onim
pa kaj nismo rekli?
pa kaj se nismo lepo dogovorili?
al imaš i to nekome za reći
ili kaj, skratiš boravak, i opet prođe i nervoza i neraspoloženje i žuta minuta i ajmo dalje

'bo ga zvučim ko starica :))
al to sam ja

al gle brijala si 100 na sat i delala i ovo i ono
i ne znam, mislim da zapravo, treba ti predaha, svjesnog usporavanja, easy ritma
i mene povleče, ja bi tam, ja bi sim al to me drži, kaj ja znam, pol mjeseca max?
a onda bi fkt odremela doma popodne
ili pak faza
ja bi vidla ovo , ja bi se srela sa ovom onom, družila se na tom rođendanu i odi ti kam oćeš ili pak ostani doma ili odi svom domu, al ja moram tam biti, jer mene to zanima, al onda dođeš doma i dođe taj neko opet k tebi i onda prepričavaš o ovome onome. kak je bilo tam, kak je bilo tu

sloboda da, svakako, bez toga pak isto nemrem
al ne stalno, ne uvijek, ne non stop


da li će sloboda umeti da peva ko što su sužnji pevali o njoj (b. miljković)

ili pak više kvadrata, da ne morate gledati isti program, biti u istoj prostoriji, kad se tebi spava odeš ladno spati
kad ti je dan za biti tiho, i u pidžami, jer je i to sasvimegularna potreba, samo se pojaviš po svoju šalicu sa kavom i odeš natrag u svoj "brlog" za svoj lap
i pošalješ sms, u drugu prostoriju da stiša mjuzu :))

oću reć
ebo preodgajanje, zar je fkt neizdrživo gledat svoje i praviti se bedast
zar je nužno da šalica stoji tam a ne sim?
mislim to su "zakeranja" zvocanja
jel stvar u šalici i mjestu ili je nekaj veće pokraj ili iza, ono slon stoji u sobi a mi se pravimo da ga ne vidimo, pa šizimo na mrvice rasipane po kuhinjskom podu, a taman smo bili bosi, pa se sve nahvatalo na tabane a slon eno ga ružičast
al nije slon nego ...

bla

fck, kak si me dobila, na foru, huh ispovjest
:))

i sad umjesto da te bodrim..ono go girl go
zakorači hrabro ko i uvijek (y)
ja tu njurgam, o sebi i kaj bi ja :)))
ko da za istač znam kaj bi:)
sveje njaaahhh
joj ne znam
nis pametna

a valjda buš ti pametnija

kaj god držim fige da to bude to :)
kaj god da bilo :)
:*

btw super žena...da,simone de beauvoir

napiše onakvu knjigu, da jednu, i svejedno istrpi krebilca ok nije krebilac al prema njoj ni bogme bil ni cveće sartrea

pa kaže
Jednom kad bude moguće da žena voli iz snage a ne iz slabosti, ne da bi pobjegla od sebe, već da bi se pronašla, tog dana ljubav će joj postati, kao i muškarcu, izvor života, a ne smrtna opasnost. U međuvremenu, ljubav u svojoj najdirljivijoj formi predstavlja prokletstvo koje ostavlja ženu zatočenu u ženskom svemiru, osakaćenu, nedovoljnu za brigu o samoj sebi.'

Ja ne želim živjeti/udavati se za nekog, možemo hodat, koji put prespavat jedno kod drugog, ali u osnovi svatko imat svoju kuću...znam sad ćeš gubiti 300 eura mjesečno što nije za zanemariti, ali tebi je tvoj mir najvažniji, zaslužila si ga i red je da ga i uživaš, tak ja mislim.

jutrek! čitajući te ovak jutrom jurnule su mi misli, jer kad tebe čitam dona, imam dojam da pričam za istač! o kak mi je ta s.d.b. bila prekrasna žena. divila sam joj se u nekoj svojoj zreloj dobi i čitala je nemilice. imala sam i par knjiga njezinih i sartrovih ali nekak su nestale? morti u nekoj prethodnoj diobi...ha ha. uvijek sam se pitala kako je takva krasna žena mogla trpit onog sartra? a je...pače, voljela ga je ludo. i kako tako pametna žena može biti tak bedasta...a bila sam! i tak...

a ovo kaj pričaš mi je tak poznato! i bila sam ja godinu dana zajedno bez zajedničkog života..pa on malo k meni, pa ja malo k njemu. ali jedno bivanje od 2xmjesec dana oduševilo nas je kako funkcioniramo zajedno i poželjelli smo zajednički život. prvi put u životu otišla sam iz svojeg. do tada sam uvijek ja primala muža, dečka i sl. i smiješilo nam se to zajedništvo. bez posla i obveza, bez frke za lovu (oboje imamo velike penzije), bez frke za djecu (osim nešto što je ipak davilo svako malo)...nakon godine provedene u lijepoj vezi, poželjeli smo više. stari smo i željeli smo biti skup...stalno! mislili smo da ćemo uspjeti. i uspijevali smo...pa zajedničko opremanje doma, pa radovi ovi, pa radovi oni...pa ovi detalji, pa još ovo, pa još ono...ali kako su mjeseci prolazili tako su bile sve očitije sitnice kojih prije ili nije bilo ili ih ja nisam uočavala? pa sam počela prigovarati,, moliti...nonšalancija i njegov komfor postali su nešto što me izluđivalo? a njega je pak izluđivalo moje inzistiranje da npr bio otpad ide u bio, a plastika u plastiku. smiješno, ali istinito. on želi mir...kako ga on vidi! ja pak želim mir i red kako ga ja vidim. i tako smo se počeli ispreplitati pa su sve rjeđe bile lijepe sitnice a sve više one druge...ko gruda snijega kad se počne kotrljat po snijegu...pa postaje sve veća i veća!

i toliko toga znaš iz prethodnih života što bi trebalo a što ne bi trebalo! i tako dan za danom...plima nekog nezadovoljstva te počinje sve više zapljuskivat...pa se pitaš: kaj mi to treba? zbedinala sam djecu i više ne želim nikog, odradila sam posel i više ništa ne moram (ali želim). i lijepo je zajedno se budit, lijegat...pust mi je krevet bez njega. i pust mi je dan bez njegova glasa, pogleda, dodira. sve je to skoro pa isto kak je i bilo prije dva leta! ali ono što nije isto...nije isto. često sam se pitala zašto su ljudi jedno kad se viđaju i ispočetka, a kada i zašto to prejde u nekaj drugo? pa počnu sve više iskakati neke žabe koje ti baš ne sjedaju? pa počneš izbjegavati svoj dom, sve teže podnosiš da ne ideš van među ljude, da ti je njegov mir u stvari tvoj nemir etc etc. obično ljudi to sve zataškaju, zaglade...i nastave dalje! do neke mjere. do nekog događaja. jer u sstvari, dvoje ljudi koji se vole trebali bi čuti jedno drugo? i možeš činit kompromise donekle, ali onda dođe do toga da je malo preveć kompromisa. i što ostaje ako i kada kompromisi nadiđu sve ostalo? s vremenom nemaš više volje uvjeravat nikog u ništa...pustiš! i tad je najveći mir. kad ti više nije stalo. a ja ne želim da mi nije stalo. ja mogu živjeti s nekim jedino ako mi je jako stalo. čak i u starosti. to je moja najveća mana...ja i sada želim. ja i sada mogu. ja i sada hoću! jebeno me pratit. a nema predaha da ja odem doma ili nekam i da se maknem. tu smo...i on i ja. on ode, ima kamo...pa onda mu falim. fali i on meni. ja znam da odlaskom privremeno neću ništa promijenit. u stvari, prava pat pozicija. nit pobjeda nit poraz! i obično ljudi (/mlađi) to prebrode...pa posel, pa djeca, pa rješavanje imovine i sl...borba uza opstanak. ali kad si star, kad su sva pregnuća iza tebe...nema više bijega...on je tako godinama bježao u posel (van) a ja pak u šetnje s pesom. sad smo osuđeni (jel smo zatvorenii) jedno na drugo? danas je ona srijeda od jučer. day by day

jutreko i tebi, đusi! ma sve će to prekriti šaš i trava! čak i ovih 300 i više eurića mjesečno. čovjeku je često dosta i malo, iako se iscrpljuje puno za malo. da u pravu si, i meni je ovo zadnji put da pokušavam s nekim živjeti! dva braka (13+20 godina), potom jedan uzajednički život od 6 mjeseci, pa sada ova veza i suživot od skoro dvije godine...dovoljni su da kažem, no more! nije lijepo biti sam i do sada to nije bio moj izbor! sada jest. možda sam trebala živjeti ovih 60 i dosta godina da to shvatim? no, jebeš čovjeka koji ne promijeni mišljenje...tak da...želim svoj mir s malo nemira!

Tak je Sara...nakon svega pročitanog...trebala bi nekaj napisati ...a znam da nemrem na malo po ovoj temi i onda sam odlučila da cu samo potvrditi to kaj si ti napisala a to je "Želim si mir sa malo nemira"....meni dosta.:-))

Zanimljivo! Znaš kak bih ja trebala, i što radim krivo.. A sama ne znaš sebi život organizirati. Kako to da tvoji projekti - propadaju? Ljudi nisu cipele, nositi ih dok služe, i onda ih odbaciti.

arapo, slobodno reci kaj hoćeš...a moš i nekaj prostoga ha ha!

Bok koko! Ne znam što bi ti trebala i što radiš krivo, jer ja nisam ti. Ja sam naprosto komentirala zašto mislim da si ti (i meija) zlostavljači sebe. Ovaj tvoj komentar u stvari govori o tebi, koliki si ti (i meija) control frikovi? Nažalost, i ja sam ta i već par godina se borim protiv toga i zahvalna sam mom vodenjaku što me razbarušuje svako malo u životu i pobrčka te moje uredno posložene teglice života. Ja doista dugo volim nositi cipele i pazim koje kupujem (kvaliteta), možda i više nego li što biram ljude? I nosim samo cipele koje su mi udobne i dok god su mi udobne. Neke (najčešće) godinama jer dobra i kvalitetna cipela (i skupa) traje godinama! Nažalost, ljudi su nešto drugo. Kod njih nikako nemreš znati tko su i što su dok ne kusaš neko vrijeme istu kašu? Dakle, osnovna razlika (ja npr nikad ne bih usporedila ljude I cipele) je u tome kaj kod cipela odmah znaš jel ti pašu ili ne dok kod ljudi esenciju shvatiš tek kasnije, puno kasnije! Pa se tako dogodi da pogriješiš a kod cipela ne. istina, ranijih godina sam dosta griješila I često kupovala lose cipele koje potom nisam nosila. Onda sam shvatila da moram paziti i kupiti samo onu koja mi paše, ma Koliko me to koštalo? I po meni tu je sva usporedba s cipelama. Zašto je tebi pala na pamet ta poredba, to ti sebi odgovori. Jer ona govori o tebi a ne o meni? I da, ja uvijek mislim da sam ja glavna glumica svog života a svi drugi su ili sporedni glumci ili statisti? Ovisi o tome kako sebe pozicioniraju spram mene! Možda zato što ne “odbacujem ljude kao cipele” nisam bila odbačena kao cipela, kako ti kažeš? Svi ljudi s kojima sam bila nešto u životu (osim pokojnih) sam i danas s njima dobra! Meni to nešto govori i to mi je bitno. Kako i što ljudi sa strane misle o “mojim cipelama” zabole me! Glavno da one meni pašu. Eto, već više od pedeset let nosim isti broj, 37! Ja mislim da sam dovoljno vjerna sebi, a bilo bi glupo da budem vjerna drugima! Ako ništa, razlika je u broju cipela koji nosimo!

"Ovaj tvoj komentar u stvari govori o tebi.." evo, odala si se. Kao što i onaj komentar o Meiji i meni govori o tebi.