La vie d'une Francaise

Zivimo u atmosferi Apokalipse...Romanticarsko osecanje praznine, nemoci i sputanosti. Ponekad silazimo u ponore ne znajuci uvek da li trazimo Bice ili Nistavilo. Izbubljene u svojoj neprirodnoj osamljenosti, strane svom rodnom kraju, bez veze sa prosloscu, ziveci samo trenutnu sadasnjost i bacene kao atomi na ogromnoj spljostenoj ravni, individue se otkidaju od domovine, koju vise nigde ne vide, cija im sveukupnost postaje ravnodusna, zato sto njihova ljubav ne moze da pociva ni na jednom od njenih delova...

ljepo (ovaj puta sam shvatio)

:) zezanjeee :) a kad to nisi?

bolno istinit tekst, nastavi s piskaranjem, ide ti!

C'est une belle histoire, Vidrijola, et j'ai l'impression de l'avoir deja lue ou entendue qqpart. D'ailleurs c'est vrai. On se trompe pas mal de fois. C'est ca la vie, hein? Bises
Merci, monsieur Bullitt. ;) At your service, moj duboki naklon. :)

hehe, uz tebe ću naučit francuski...

.. je li ja to osjećam nostalgiju? Nostalgija sputava, nostalgija kida grudi i ne dozvoljava da dišeš. Očajno pokušavaš živjeti tu i sad, a u stvari nisi. Uzmi mač i seci.