Muškarci i žene...i nešto između

...recikliram i danas :P
(i paše u duhu vremena, o dobrom i onom lošem u nama ;)



Kažu da svatko od nas ima i vraga i anđela.
Skrivenih negdje.
Vidljivih ponekad. Kad treba i ne treba.
Moji su mi jučer skratili dan. Razgrnuli oblake. Noć učinili manje gustom. Čula sam ih kaj pričaju, ali pravila sam se da čitam.

Enđi se udobno smjestila na mom lijevom ramenu, zašušljala se u meku tkaninu, jedva provirujući ispod kapuljače. Malo krmeljava, malo pospana, s maglom u očima.
Na desnom ramenu je Vragec, uspuhan nakon dva kruga optrčavanja po kvartu, posvađan s cuckima po putu, ali oran za nastavak jutarnjih pizdarija.

Enđi je lagano rukama pomilovala perje, protresla krila i sjetno se još dublje uvalila, udahnula puderasti miris parfema i utonula u tkaninu.

Za to vrijeme, ne gubeć' vrijeme, Vragec joj se izbeljio. Namignuo. Pokazao figu, pa potom srednji prst. Ritualnim pokretima zglancao rožićke. Provjerio da li mu je rep dovoljno oštar za novu turu podbadanja.



-I kaj sad, ćeš do jutra cmoljiti? – Vragec ne bira ni vrijeme ni način, i znatiželjno čeka odgovor.
-Tko cmolji?
-Moja baba Luce. 'ajde pogledaj se. Razmazala ti se šminka. Zgledaš ko rakun. Nos ti je crven. Je l' smijem reći ko da si ga gurala nekam di ne trebaš?
-A da me pustiš na miru? - Enđi je pogledom tražila nešto, vjerojatno ni sama ne znajući što dok to nešto ne pronađe.
-Neću. Dosadno mi je. Ionako nemam kaj pametnije za delati. A zakaj i bi? – Vragec se vragoljasto vrpoljio, vrtio palčevima prekriženih prstiju i podsmjehivao se u nedostatku druge aktivnosti
-Zato kaj mi od ranog jutra cupkaš po živcima. Ko žvaku ih rastežeš. Daj se zgasi!
-Enđi, a da si obrišeš nos? Šmrkava si!
-Poljubi me u dupe.
-Hoću, ak' se naprčiš.
-Ti nikad ne znaš stati.
-Znam, kad treba. Ne brini! Ali znaš i sama da sam u pravu. Ne samo večeras.
-Vidim, pameti imaš viška.
-Ti posudim malo? Očito ti treba. A i ovoj dolje, našoj Klari. Čovječe, ženama, kad su muškarci u pitanju, pamet k'o da se skvrči na najmanju moguću mjeru. Ko špek na tavi. Jebote, gladan sam!
-Vragec, kad si tak pametan, kak' to da nisi niš' drugo uspio u životu? Običan si provokator, sigurno ulogoren na Klarinom ramenu.
-Si primijetila da se žalim? Ne kukam po cijele dane kao ti i ona. Vidi u kakvoj je komi. Da je netko trkne, ko domino pločice bi se složila po podu. Uostalom, s ramena imam sjajan pogled na njene cice. 'ajd joj reci da otkopča još jedan gumb, da mi čipka malo zagolica umornu dušu. I snove učini mekšim. Dobro, može i tvrđim.
-Ma da ne bi, pa da se strmopizdiš!
-Enđi, dam se okladiti da sad zaknjavam, nagovorila bi je da mu pošalje sms.
-Kome?
-Susedu Peri. Pa Igoru, naravno.
-Ne bih.
-Aha, mo'š mislit! Da ti vjerujem? Ptico pernata znam te dok si jaje bila.
-I kaj bi ti tak strašno pametan napravil na njenom mjestu?
-Sterao ga u kurac. Ne sad. Odavno.
-Samo tako?
-Ma jok, uz čevape i pivu. Da, upravo tako. I klin klinim izbio. Što prije.
-Ne psuj! Znaš da ne volim tvoje jezične eskapade.
-Enđi srećico, ne glumi mi tu nevinašce. Kaj te puca PMS? Mogla si pričekati pun mjesec, pa bi imala, recimo, prihvatljivo opravdanje za svoju cendravost. I daj, uvuci kandže. Kaj misliš da nisam služio da si jutros, u minuti, promijenila 3 raspoloženja.
-Ne kužim, o čemu ti to trkeljaš?
-Ne pravi se opet bedasta. Ne stoji ti. Jutros, kad si ga vidjela ...
-Si ga i ti vidio? Žurio je, kao i obično.
-Možda mu se pripišalo, pa je produžio i ubrzao korak. Zakaj nisi trknula Klaru da mu potrubi?
-Napredujem.
-Presporo.
-Vragec, mogu te nekaj pitati?
-Pitaj.
-A da šapnem Klari da mu pošalje mail?
-Ma koji kiki se petljaš i koji kurac mu treba ikaj slati? Ups, sorry, ne bum više psoval. Znaš li koji je najbolji afrodizijak za muškarce?
-Domaća sarma i punjena paprika?
-Jok, ne odmah. Nedostupno-nezainteresirana žena.

Vragec se već pomalo narogušio, i nestpljivo migoljio s jedne noge na drugu.

-Znaš Klaru. Nemre ona to. Joj, nisam ti rekla, rekla mu je da ga voli. Dobro, ne baš tak, tim riječima, ali tak nekak.

Vragec je u nevjerici blenuo. Protresao glavom i počeo kolutati prstom u poznatom smjeru prema Klarinoj slijepoočnici.

-Ježi ga. Valjda joj je izletilo, kaj si takav! Fali joj.
-Je, fali i ona njemu, k'o kurje oči na desnoj nozi.
-Baš si odvratan. Od tebe nikakve koristi. Želim joj pomoći.
-Micica krilata, pernata, ak' se ne varam, ne guram se u prvi red. Pomoći ću i ja, ali ne na način na koji ti ili Klara očekujete. Ne bum ni jednoj puhal pod rep. Odjebite obje u troskoku, ti me prestani daviti, a nek' si Klara nađe novu igračku.
-Otkud ti ideja da se s njim igrala?
-Ak' nije ona s njim, morti je on s njom. Dopizdila mu je. Točka. Nema više.
-A da mu je rekla da.....?
-Ma daj, je...i da želi s njim dvoje klinaca, sina i kćer. Koje ste vi tuke, tip vas k'o kornjaču prevrne na leđa, a vi odmah krenete s petogodišnjim planovima koji uključuju bližu i daljnju familiju.
-Aj me još lupi nogom u dupe, da mi bude lakše.
-Ne kužim kaj oćeš od mene? Vrtiš se sa Klarom mjesecima u krug i ne čuješ kaj ti govorim.
-Ma briga me za tebe. Ti ne kužiš o čemu je riječ. Testosteroni su ti mozak ispilili na puzzle. Nagovorit ću Klaru da mu se javi. Mogli bi i na kavu.
-Glupačo! Kozo blesava!
-A jesi kreten. Bezosjećajan kreten!
-Ajme, sad si me fakat uvrijedila. Fuf, jadan ja. Kme....kme...
-Baš si idiot. S pedigreom. Pusti me na miru.
-Puštam. Tak' i tak' si dosadna, k'o i Klara. Idem radije dolje, prije sna i za ljepše snove, baciti oko na njene cice.

pišem iz glave
pišem puna topline
pišem nahranjenog ega
pišem ..... pišem na brzinu i s puno gramatičkih grešaka, ali ........ moram brzo, najbrže ..... dok su tvoji dodiri još svježi i vrući
pišem brzo, sve da mi misao ne pobjegne i ne ugasi se plamen u mom tijelu
pišem bez razmišljanja, dok su otisci tvojih poljubaca još svježi, uzdahe dok još razgovjetno čujem u svojoj glavi

Link

ma ..... pišem.....pišem jer sam opet, po ko zna koji put ..... opet si dokazala ..... da još uvijek istu onu ljubav osjećam, istu ljubav živim, ista me čežnja vraća tebi .... i sve je još uvijek isto

još uvijek ja..... ma znaš ..... am ammmmm

Bell

Jutros mi je, nemam pojma zakaj, bilo hladnije nego jučer.
Znaš da ne volim kad zima zahrapavi stakla.
Odavno sam prestala prstima šarati po njima i pisati gluposti.
Sjećam se onih dječjih rukavica, s jednim palcem, mekane, vunene, tople, šarene, od ostataka, s coflekom na žnjorici stisnutoj oko zgloba ruke. Još uvijek znam izvući prste, stisnuti šaku, i samo palac ostaviti na mjestu, kao bit će mi toplije, a nije.

Znaju me pitati kad ću odrasti. Kajaznam, ne znam. A bome mi se ni ne žuri, a niti biti odrasla po tuđim mjerama. Ili su mi prevelike, plešu mi oko tijela, pa mi smetaju u pokretu. Ili ono, znaš, kao kad otkopčaš gumb pod vratom, da lakše dišeš, a nije to to.
A mogla bih, da hoću, biti drugačija. Čak i kažem im da budem. Jednom. Zaustavim tak' njihovo novo pitanje, fino kupim vrijeme do slijedeće prilike. Dobro njima. Meni još bolje.
Ali ti znaš da sam odrasla odavno. Znaš i kad. Točno u dan. I sat.

'se sjećaš kad sam znala ugurati ruke u tvoje džepove, a niš nisam tražila. Ili zavukla ih ispod pulovera, prislonila raširenim dlanovima na tvoja leđa, pustila da toplina s tvoje kože prijeđe na moju. A ti se se trgnuo zbog mrzlog dodira. Uvijek. I znao si da će biti tako, ali nisi se pomaknuo. Ni njurgao. Pustio si me.

Danas sam našla parking od prve. Dokaz da je dobro naći se na pravom mjestu, u pravo vrijeme. I nisam kasnila.
Znaš da ne volim to. Nekako mi je bezveze ispričavati se, a znam da sam se mogla ranije dić', manje gmizati po doma i zjakati u prazno, krmeljava. Pa promrmljam ispriku, tek toliko da me se čuje i produžim korak.

Vidjela sam neki dan Šogija. Zdebljal se ko prasac. Veli da ga i dalje jebucka koljeno i da bu konačno to trajno rješil. Bježi od doktora ko vrag od tamjana, pa bumo vidli da li bu se predomislil'.
Kaj, to je još od onda kad ga je razvalil na skijanju? Valjda više ni za kikljama ne trči k'o nekad, kad veli da je tak i tak niš koristi.Čudim se njegovoj Marini da nije do sada skužila da švrlja. Da je švrljal, ak ne mulja. Ili fakat vrijedi da vidimo ono kaj želimo vidjeti. I čujemo. A ostalo, ha, ko da ne postoji, dok nas ne lupi po njonji.

S Liduškom sutra idem na kavu.
Već dva tjedna se dogovaramo i nikak' da uhvatimo vrijeme. Ima mi nekaj za ispričati, a veli da nemre ovak, prek žice. Nadam se da je trudna. Čak imaju i ime za bebača, Luka po Antinom starom, a Tia za maličku.

Naš Marin je postao malo ozbiljniji. Hoće u izviđače. Opet.
Nadala sam se da bu ga to pustilo, ali vraga. Uporan je na tebe. Nemam pojma kaj da radim. Nekak' mi je još mali da ga pustim samog, negdje. A možda bu konačno naučil, uz čvorove vezati i tenisice.
Zlizala sam jezik opominjući ga stalno, da bu jednog dana razbil nos ak se popikne na žnjirance, a on, onak' mudro, ko da zna kaj govori, a možda i zna, veli da je to fora. I da se ja u to ne kužim. Mahne rukom i ode.
Ima jedna mala Ecija u njegovom razredu. Pozvala ga je na rođendan. Samo o tome priča. I o njoj, onak' između redova, kao, da se ne kuži. Da ne skužim. E, ma zamisli – dao mi je 25 kuna od svog džeparca da mu pomognem izabrati poklon za nju. Jutros me pita, namreškal je nosek, da li je mora poljubiti ili je dovoljno ispružena ruka. A ja njemu da bu sam znao, na vrijeme, kaj treba. Ili da je nekaj napravio, a bilo je krivo.

Još i danas se sjećam kad smo se mi prvi put poljubili. Bilo je isto šljiva kao danas. Ti naslonjen na drvenoj ogradi mostića koji to nije, na Ribnjaku. Ja na tebi. Se sjećaš?
Kasnije, otkopčao si jaknu, stisnuo me uz sebe, zaogrnuo me njome, dok smo čekali tramvaj. Meni se nije žurilo. Ni tebi. Čak mi nije bilo više ni zima.
Davno je to bilo. A kao jučer.
Čudno je to kako nešto nikad ne izblijedi, bez obzira koliko kalendara promijenili na zidu. Ostaje. Negdje.

Znaš, ne znam kako da ti kažem, kužiš i sam da trtljam. Pričam samo da popunim prazninu. Onu nevažnu. Uvijek je tako kad sam nervozna. Krenem i ne znam stati. Znam i to da ti ništa nemrem sakriti u gomili riječi, ma koliko se trudila i ma koliko vjerovala da sam vješta.
Upoznala sam nekog. Nakon 3 godine.
Ne, ne želim ti pričati o njemu. Ali htjela bih da to znaš. Osjećam da to moraš znati. Barem to. I samo to. Za sada.

Znaš da te volim. Još uvijek. I da se ništa neće promijeniti.
Zbog njega, ne. Ni s njim.


Marinu za pola sata završava škola. Ne volim kad me čeka.
Možda u subotu dođe, sa mnom, pa ćemo zajedno zapaliti svijeće.

Idem sad.....

Gospon Fulir je u toplicama. Stisla ga reuma. Hofira i dalje, po starom dobrom običaju, ponavljajući se jer je zaboravil kae bilo jučer.
Perica više nije mali Perica. Upisal je faks. Ostao mu je još jedan ispit za jesen.
Kod Žnidaršića više se ne cuga na "tekicu", ali se često spominje Linić. I njegova familija. A Goge i Stjepka su u Tkalči, na cugi.

-Joj Goga moja, fakat ne kužim zakaj žene stalno jamraju na muškarce; em su ovakvi, onakvi, uglavnom nikakvi. Pa još kad postanu bivši, a niškoristi su, najbolje da ih napune piljevinom, prepariraju kao podsjetnik na svoju glupost, i šutnu u podrum da skupljaju prašinu.
Meni to onak' jako tužno. I ružno. Se sjećaš Liduške kaj je prošli tjedan pričala o svom Dinku? Ni danas ni mi jasno, ak' je bil kreten kakvim ga je opisivala, zakaj mu je dala da joj tolike godine grije dupe i hrče iza leđa? Ma, ja ti njoj više niš ne vjerujem. Vidla sam je neki dan na Trgu.

Goga i Stjepka znaju se godinama; ona rastavljena, s uspomenom na bivšeg muža u mjesečnim ratama za otplatu njegovih dugova, a Stjepka nikad sastavljena, ali u stalnoj potrazi za ljubavlju koja će je, kako kaže, učiniti sretnom ženom.

-Nisam ti pričala? Zezaš me, kak' nisam? U utorak ili srijedu išla je prema Maloj kavani tak' utegnuta da je, vidlo se i na daljinu, plitko disala. Na štiklama je jedva održavala ravnotežu, mrdala lijevo desno isprčenim dupetom, a šos samo kaj joj nije popucal po šavovima.
-Ma da? Stvarno? – Goga je jednom rukom pokušavala limunu istisnuti dušu i čaju dati kiselkastu aromu, a drugom izvući maramice iz torbe.

Već je danima prehlađena, ali Stjepkin poziv na kavu nikako nije mogla, a ni željela odbiti.

-Moš mislit' kak' je išla na pauzu. – Stjepka je nastavila - Ja teglim k'o mazga u tih pola sata, da ne moram poslije posla. Inače ne stignem se ni popišati. Ak' se ne sredim k'o jučer....
-A kae bilo jučer? – Goga nije dočekala odgovor jer Stjepka nije ni čula pitanje.
-....znaš i sama kak' izgledam. Muka mi je kad se sjetim - ak' imam love za frizera, nemam vremena, ak' imam vremena, nemam love, kad imam jedno i drugo, ne da mi se. I tak' da, ma kaj da ti pričam. I prije mi nekaj ni štimalo. Bila mi je sumnjiva, uvijek zrihtana, a onaj njen zgledal je sav pocufan, ko bogec uz nju. I ne vjerujem kaj je pričala o sebi i njemu. Prije da je on nju znogiral jer ga je varala. Ziher je to! – Stjepka je mogla kucnut u drvenu ploču stola, potvrditi svoje riječi skvrčenim kažiprstom desne ruke, ali s istinom skrojenom po svojoj mjeri samo se Gogi zadovoljno osmjehnula i zavjerenički namignula.
-Ej Stjepka, sad si me podsjetila, pa to već duže traje! Ljetos se prčila da Dinko puno radi i da ne mogu zajedno na godišnji. Kak' da ne! Je i ona dela, samo kaj i s kim? I umjesto da je brinula doma o mužu i malom, landrala je po gradu. Nema kaj udana žena šmucat se po kavama. Zna se kakve su to žene. Ma, bolje da šutim...

Utonula je dublje u mekani jastuk iza leđa, zaustavila pogled Stjepki iza ramena i sjetila se svog Mihe i njegovih poslovnih sastanaka u 6 popodne, utorkom i petkom, i jedne subote koju je dočekala budna, bez njega, na svojoj strani kreveta.

- Dromfulja jedna, kak' je nije bilo sram! Imaš praf, Goga! Ali zato je moj Željkec baš simpa. Slatki je kad se smije, ima rupice na obrazima, sočne usne i najzelenije oči koje sam ikad vidla. Joj, kak' mi je...ma znaš, kaj da ti velim, kužiš me, ne? Sorry kaj ti se jučer nisam javila, bili smo na ručku.
-Na klopi? Super! – Tek sad Goga je postala svjesna da integralno pecivo u kombinaciji s light jogurtom samo je jedna od tehnika zavaravanja želuca limitiranog trajanja, a glad poslije zadnjeg probavljenog zalogaja ima još veće oči.
-Aha! Ajme kakvu sam tremu imala. 3 dana sam dežurala po wc-u. Molila sam Boga da me ne prišarafi na pol' puta. Ali u stvari, to je super. Ma mislim, ne trčkalica, nego se sjećaš da sam ti rekla da po nervozi znam da je to to, da je on on. A imam i fino speglan trbuh, ne moram ga uvlačiti. Znaš i sama koja je muka kad te sve špana i nemreš disati.-I di ste bili?

Goga, sad već znatiželjna pažljivo je pratila svaku Stjepkinu riječ, tražeći na njenom licu i nešto više od tih riječi.

-Nemam pojma. Ostavila sam auto u Savskom gaju, tam negdje kod rotora. Sva sreća da nisam išla dalje jer mi je nekaj pod kuplungom grdo roštalo. Jebemu ak' je opet otišla lamela. Ante je rekel da ne bu dugo zdurala, ak ne pazim kak' vozim. Nemam pojma di bum spuknula lovu za servis. Već dva mjeseca, otkad su nam skinuli plaću, gaće su mi na štapu.
-Dobro, lamela, nema veze...dalje...
-Kaj dalje? Niš, nema dalje, bu popravil. Tak' i tak' me je prošli put zveknul previše, a rekel je da bi bilo i skuplje da mi je ugradil originale.
-Daj, fućkaš auto i Antu, mislim na tvog Željkeca.

Goga se naslonila laktovima na koljenja, dlanovima obgrlila bradu i čekala nastavak.

-A na njega? Joj, kak' je drag, nemaš pojma. E, tam di sam se sparkala dočekal me. Zamisli, pridržal mi je vrata od svog auta. Znaš da nisam baš tak staromodna, ali mi je drago da je pažljiv. Znam da sam i ja njemu draga, inače ne bi bil takav, kaj ne? Tak mi je bilo milo oko srca, ali sam skužila i da mu nekaj ne štima sa suvozačevim vratima jer prije nego ih je zatvoril, moral ih je malo podignuti, pa tek onda zalupiti da škljocne brava. Fura golfa dvojku, crvenog, ne običnog. Ima i dupli auspuh. Kak' je to meni foraaaaaa. I ima super šminkerske felge. Onak', spušten je k'o sportski, ali mi se čini da mu to i nije pametno zbog naših graba; drmuckali smo se po rupama, ili su mu morti malo amortizeri razlohani. Išli smo, nemam pojma kam', ali sjećam se da smo skoro jednog kokota pobrali na cesti, i neki babac je mahal za nama. Ak' sam dobro čula, spominjal nam je užu i širu familiju i mahal srednjim prstom. Ma bezveze, kak' su danas ljudi nervozni, a čude se kad im čir proradi i ostare prije vremena.

Goga se ne sjeća kad je Stjepka, kao danas, o nekom muškarcu toliko pričala, ovakvim glasom i s maglom u očima. Da nisu prijateljice, da joj nije draga, sigurno bi olabavila jezik i pustila da ljubomora odradi svoje.

-A ručak – mumljajući, Stjepka je nastavila – tak' fine čevape davno nisam jela. Bilo je baš romantično; karirani crveno-bijeli stolnjaci, vaza sa svilenim cvijećem koje samo na dodir skužiš da nije pravo, domaći ajvar, tak' su rekli, ali isti takav sam kupila u Konzumu, prošli tjedan na akciji. Ma, nema veze, bitno je društvo, kaj ne?

-I kaj priča? -Gogina podignuta lijeva obrva uvijek je označavala onu točku u kojoj se njena koncentracija preklapa sa znatiželjom, ali ovaj put uspjela je samo slušati i ne previše zapitkivati.
-Tak'. Onak'. O svemu malo pomalo. A zakaj svi dragi muškarci imaju bivše žene koje im ne daju disati i stalno im pušu za vratom? Veli da mu ova njegova, odmah poslije plaće, iscica svaku kunu. Baš mi ga je žao. Vidi mu se na faci da je dobar. Ma zamisli koja gadura, nagovara ga za jamca, za nekakav kredit, da treba za decu i kajaznam za kaj još. Rekla sam mu da nema frke za klopu, da ak' nema, da bum ja platila, ali nije dal. Kaj nije galantan?
-Je, je... – Goga se u zadnji tren zagrizla za jezik i ispustila pod stol svoj komentar o njegovoj galantnosti, čevapima i kariranim stolnjacima Bogu iza nogu.
- A kak' izgleda?
-Zgodničko. Simpa. Fura cvike. Baš je onak', k'o da se znamo iz osnovnjaka. Veli da je na dijeti i da planira do kraja godine skinuti najmanje 10 kila. Pola glave je viši od mene. Malo prosjedi, kratko ošišan. I imal je šminkersku, smeđu, pletenu vestu na kopčanje, s kožnim zakrpama na laktovima i plave samterice.

Zaustila je Goga kroz zezanciju, ali pomalo i ironično nadopuniti njegov izgled spominjući prugaste čarape i bokserice s medekom na strateškom mjestu, ali Stjepkin zanesen pogled zamrznuo je njene riječi na pola puta.

-I znaš kaj, cipele su mu bile zglancane k'o pesja jajca. A ti znaš kol'ko mi je to važno. E, nisam ti rekla da i ja imam nove. Ajme kak' su super. Kod Roberta, za 120 kunića na dvije rate, one, svijetlo sive sa šarenim kamenčićima koje smo zadnji put gledale. Sva sreća da od auta do restorana nismo puno hodali jer su me fest nažuljale. Opet me zajebava natisak na istom mjestu. Bum morala do Ančike da to riješim. Obukla sam haljinu na cveteke, tvoju, koju si mi poklonila za rođendan. Malo sam je skratila. Sad, kad sam se zdebljala koljena mi nisu više tak kvrgava, i taman mi je. Baš sam si bila zgodna.
-Pa ti si se zabumbala u njega!
-Ma nisam, kaj ti je? A dobro, jesam. Malo.

Goga Stjepku dobro pozna. Dovoljno je da na trenutak uhvati njen pogled usmjeren ni u što, pa da zna da opet žuri.

-Poslije ručka smo otišli na još jednu kavu, do, kak se zove ona pizzeria na Horvaćanskoj?
-Misliš tam di smo bile na lazanjama? U Baschieri? – Goga je, ne pitajući pojela, nakon svog i Stjepkin čajni kolačić, ostavljajući samo nekoliko mrvica na rubu njenog tanjurića.
-Tam, da tam. E, stara moja, svaki put kad bum išla liftom, bum se sjetila Željkeca.
-Zakaj? Kae bilo?
-Niš!
-Kak niš? A smijuljiš se.. - pomalo smijuljila se i Goga.
-Znaš one špigle?
-Da, i?
-Stajal je iza mene. Pa sam otkopčala gumb na kiklji. Pa smo se gledali u tim špiglima. Ono, kužiš: gle-da-li. I onda mi je najednom stavil ruku na dupe. Prvo jednu, pa drugu. Onak fino sočno primil. I pošmucal se uz mene, nekoliko puta Nisam znala kaj da napravim. Malo sam se zacrvenila, malo mi je bilo vruće, malo neugodno. Ne znam kae on mislil kad sam otkopčala gumb, a samo sam htjela izvaditi mrvice kruha koje su mi zalutale u cice. Ali znaš kaj, baš me briga, i nemoj se smijati, a ni krivo gledati, pasalo mi je. Uf, i onda se lift zaustavio.
-Ti nisi normalna!
-Zakaj? Daj, nemoj! Osjećam da smo srodne duše. Znaš-on, ja, jedno. Ma, ovaj put bu bilo drugačije. Znam. Sigurna sam.

I Goga bi bila sigurna da prije nekoliko mjeseci nije čula istu priču.

-Kaj sad, prije ili kasnije. – Stjepka se nije dala smesti - Tak' i tak' je svejedno. Sutra ili idući tjedan, ruka sim ili tam. Čuj, a je l' i tebe tange žuljaju? Meni su bezveze s tom žnjoricom. Bolje su mi one obične gaće, pamučne i mekane. Jučer sam se cijelo vrijeme meškoljila. Došla sam u napast da ih skinem, ali bilo bi mi bez njih, onak k'o propuh doma. Joj daj, kaj si tak blenula? Pa ni niš bilo. Morti bu danas. Drž' mi fige. Obećal je da bu mi pogledal kae s osiguračima. Opet sam u subotu ostala u kmici.

Stjepka je pomalo nervozno cupkala na mjestu, nemirnim pokretima preskakala vrijeme i u mislima bila već u sutrašnjem danu.

- Buš ti platila? Moram do DM-a, imaju nekakve parfemčeke na sniženju. Ak' i niš ne kupim, bum se samo malo pošprickala. Čujemo se. Bežim. Zvrcnem te sutra. Pusa.


Na drugom kraju grada, Željko je kupio nekoliko različitih osigurača i dvije zidne utičnice.
Pričala mu je Stjepka da se svaki put namuči kad pokušava ugurati bilo koji utikač u utičnicu pokraj frižidera. Sutra će kupiti i kolače kod Vinceka. Možda i cvijeće na Cvjetnom. Zna da voli kesten kocke i šarene latice.




(Stjepka i Željkec su obrisali profile prije 3 i pol mjeseca. Viđeni su jučer kod Arkada; on je nosio veliki cvjetni aranžman, Stjepka je lagano uz njega hodala, provučene ruke ispod njegove.
Goga je odustala. Tu je. Možda baš netko s njom od vas tipka.)



-baš mi paše za današnji dan, repriza zapisa-

:)

već dva dana mi se štuca :-)


i još jedna u inat


tak.... sad mogu dalje krmit :PPPP

Si naspavana?
Ja jesam. Malo sam iznenađena nakon tvog zapisa, pa zato tak zbunjeno izgledam, ali neka te to niš ne brine – dobro sam, hvala na pitanju, a to i tebi želim.

Probudila sam se u pola 7, kad i moji ljudeki. Malo sam jurcala po kući, da se razbudim, i razbudim svoje, onda mi se prikakalo, pa sam i to obavila.
Imam pijesak kaj fino miriši na lavandu. I volim se igrati u pijesku. Moji doma vele da sam mali građevinac, a ja nemam pojma kae to.
Zdjelica mi je prazna jer mi se noćas baš i nije spavalo, pa sam jela, ali znam da bu brzo opet do ruba.
Čuj, jel znaš da ima jako puno vrsta klopice i da ono kaj si jučer spomenula kao splačine ti je malo bezveze. A znaš zakaj? Ma ziher ne znaš. Bum ti rekla. Doznala sam da stričeki i tete koji proizvode mačju hranu itekako paze da je fina, da ima sve kaj treba da narastemo i kad to, mislim postanemo velike, dugo budemo zdrave. I a-a, teta, nema ti tam tih adi...ono, nešto što si napisala, a bljak je.
Ja ti volim paštetice od tunjevine, onda zečeka, pa janjetinu. Volim i friško meseko, ali to mi baš i ne daju jesti jer poslije teško kakam. Volim Bioaktiv, ali običan. I paše mi čaj od metvice.
Kaj još volim? Aha, mesne štapiće. Na njih mi se trese repek čim čujem šuškanje, a kad ga popapam, trčim po kući kao zvrk.

Imam grebalicu. Samo svoju. Košaru, shabby chic, naslijeđenu, ali nema veze, meni se sviđa. Imam i fensi crvenu lajnu. Plišmiševe. Zveckave loptice. Još nekaj kaj ne znam kae, ali ima puno rupa, unutra je loptica, pa je pokušavam izvaditi, čak zaposlim sve šape, ali na kraju se narogušim i šutnem je u kut.

I znaš kaj, imam svoje ljude. I oni imaju mene.

Nemoj se ljutiti, ali ono kaj si napisala o vlasnicima životinja, jako ti je bedasto. Baš jako. Pa ne moram ti ja valjda ko mačka objašnjavati da se ljubav množi i da jedna ljubav ne uskraćuje drugu.

I ti imaš ptičice i ne pada mi na pamet da ti pametujem. Ali ok, ako ti tak misliš da nas, kućne ljubimce vlasnici egoistično iskorištavaju, vjerujem da ćeš danas pustiti svoje pernate beštijice iz kaveza i kroz prozor, da se pridruže slobodnim ptičicama. Hoćeš? Jel da da budeš?
E onda, ako to napraviš bum zamahala repekom u znak odobravanja i poštivala sve kaj si tam jučer napisala. Inače ne bum, tak da znaš.

I znaš kaj, to kaj spominješ da su životinje istrgnute iz svog prirodnog okružja, je, točno, ali si zakasnila nekoliko stotina godina, tisuća, možda i više, pa je tak kak je i nije ti baš neki argument. A-a, nije. To ti isto ko da ti je objašnjavam kak su neki davni ljudi živjeli u duhu s prirodom, se to tak veli, lovili hranu, bili dlakavu i čupavi, skoro ko ja, a danas žive neki drugi ljudi, nekvalitetno na asfaltu. Kužiš?

Znam da ne znaš, ali ja ti živim u velikoj kući. Imam balkone. Terasu. Imam i vrt, ali baš se i ne volim tam šmucati. Ako i protegnem šape, vratim se brzo doma, za par minuta jer ne volim čičke u dlaki, frka me da ne poberem nekakve bube-mube. I ne sviđa mi se muška ulična ekipa, malo su ofucani za moj uskus. I nekak sirovi i prosti, jer vidim kak mi gledaju pod repek i sline.

A to kaj si napisala o kastracijama, opet, znaš kaj - i to je jako bedasto.
Kad sam bila mlađa, svaka dva mjeseca me čopilo. Pa sam tulila po 10 dana. Nisam spavala. Nisam ni jela. Samo sam dizala guzu u zrak i šmucala se po podu. A bome i uz partviš, ako mi se našao pri ruci. Pardon, šapi.
Da me je tada neki od mačora pričepil, znaš koliko bi bilo miceka? Puno, jako puno. Računaj, tri legla godišnje. 4 komada. 12 miceka. E sad to pomnoži s 2. Računaš? 24 komada. Ako je od tih 24 pola cura, dodaj još 10-tak njihovih. Ukupno 34 miceka. Ha?
Čuj, a kaj bi moji ljudeki s njima? Mislim, da sam znala da si protiv kontroliranog razmnožavanja, mogla si mi poslati svoju adresu, pa bi ti moji sve njih dofurali doma, besplatno. Još bi dobila i pijesak i klopu za njih, za mjesec dana.

Znam da ne znaš, mace koje muče tako često ljubavni problemi, kao mene, znaju se i razboljeti. Nekaj im grdo zraste tam dolje, zbog glupih podivljalih hormona, pa moraju ići onim stričekima kaj to rješavaju.
Moji ljudeki su meni pomogli, da se to ne dogodi. Istina, bila sam 3 dana grogasta, šumasta, imala sam neku plastičnu glupost oko vrata, pa su me zezali i pitali koji program hvatam jer su rekli da sam ja njihova mala satelitska antena.

Pa i ti da se razboliš, ili da ti nekaj ne štima, tvoji doma bi ti pomogli da taj problem riješiš, kaj ne?

Čuj teta Koko, kužim da ne moraju svi ljudi jednako voljeti nas beštijice kao kak vole moji ljudi. Ili oni koje poznam, a ja njih volim.
Ali zakaj je tak teško to prihvatiti? Ono kao običnu privrženost, ljubav kao jednu od ljubavi, bez psihološke analize? Tak i tak spominješ, tam u svom zapisu da se mora poštivati različitost, kaj je fakat ok, pa je sad prilika da i ti to prihvatiš.
'ćeš probati. Ajde probaj.
Možda i zavoliš neku od životinjica. I ona tebe. Pa ćeš skužiti da u tebi ljubavi ima još za puno njih, na dvije ili ne četiri noge. Ili ipak nema?


Eto, to bi bilo sve kaj sam ti imala za napisati, ukratko, kao i moja ljudekica.

I pozdravi svoje ptičice u kavezu.
Hoćeš?

...pristojna sam, pa sam se samo malo izbeljila, onima koji ne vole nas na 4 noge

Ostalima pusa :)

Joj, znaš kaj, ja bih ti dala pusu u vrh nosa, da te malo utješim.

Ups, nepristojna sam, zaboravila sam da se ne poznamo. Bok, ja sam Nuka. Imam 3 godine. Volim papati. Spavati. Raditi pizdarije. Joj, psujem, ne bum više. Ukratko, volim sve kaj vole mladi. I najljepša sam miconjica na ovom blogu.

Čitam kaj si napisao. I kužim zakaj si takav. Oni ljudeki koji ne vole nas beštijice nemreju skužiti tvoju reakciju.

Moja ljudekica ti je malo onak luda. Navukla na fejs, tam na neku stranicu di su ničije mace, jadničke, ostavljene na kiši, bačene u smeće ko da su fakat smeće, ozlijeđene.
I uvijek je ljuta, onak fest ljuta kad vidi takve miceke, i to samo zato kaj netko nije imao kaj pametno za delati, pa ih je šutnuo nogom.
Joj da znaš kaj sve takvima napiše. Grozno za pročitati. Pomalo se i splašim kad je čujem kak njurga.

Čuj, ali to kaj nekom oćeš zavrnuti vratekom, to ti baš i nije jako pametno. Moš ga par puta zveknuti, ak te nitko ne vidi, ali pazi kaj delaš. I lupi ga tam di najviše boli, jednom i u moje ime, može?
Ali ipak, ozbiljno ti velim, bilo bi ti bolje da ga prijaviš murji. I inzi...kak se to veli...ono kao kad sam ja dosadna i tražim onu finu pašteticu i neću niš drugo jesti...kužiš..jer ima neki zakon o zaštiti nas na dlakavih i pernatih, pa budi uporan.

Ja sam samo maca. Takvima nemrem niš. Ok, mogu ga ogrepsti, ugristi. Mogu mu isčeprkati cveće u vrtu. Pokakati na ulaz. Čak mu nemrem ni popiškiti gume jer sam cura, pa samo mogu čučnuti. Grozno jel' da?

Ali mogu ti još reći da..ma niš, znaš i sam. Šaljem ti dlakavi hugić.
Budi dobro. I budi pametan.

Nisam došla ovamo da bi se nekom posebno svidjela, bar se nisam trudila.
Nasam došla da bi vodila dubokoumne razgovore.
Nisam došla pametovati.
Nisam došla prezentirati svoj „spisateljski“ talent (kojeg, usput rečene... nemam).

Trudila sam se ne vrijeđati, i na uvrede i objede i „epitete“ ne odgovarati istom mjerom.

„Susrela“ sam ovdje drage ljude, psihopate, veseljake i patnike, zafrkante, nježne ljudske duše i opake likove ..... prostake ..... realiste i sentimentalce .... lažljivce i one suprotno od toga .... ljubomorke i ljubomorce ....
I sve to u oba spola.
Kao što su neki meni takvi, valjda sam i ja nekima .... takva. I opet, u oba spola.

I znam da sam djelomice svoj život povremeno, nesebično i na momente čak jako, jako transparentno dijelila ovdje s Vama.
Znam da su poneki moji zapisi bili potreba za virtulno javnim „skidanjem“. Znam i da sam nekima od Vas ovdje (bila) simpatična i draga, nekima glupa .... nekima sam možda ... nečim... privukla pažnju, a neki su tek prevrnuli okama dok su me čitali. I pljucnuli možda (njima šaljem svoj omiljeni smajlić :P)

Neki ni to :-))

Al vjerovali ili ne, nisam došla ovamo da bi me nešto naročito jako zavoljeli, naročito jako me primjetili.... i da bi se baš svima svidjela.

Link

Došla sam na nagovor.
Al ostala više od dvije godine svojom voljom.

I sad, eto, priznajem ....... ja zavoljela neke od Vas.
I godi mom egu čitati da malo samo, malkice bar ..... nekom fale moje .... priče :-)

I posebno hvala meiji.

Jer, da bez njene „dozvole“ .....

Bell

PS.
Pozabila, naravno, napisati najvažnije: došla sam se zekati, popuniti prazninu, razbucati kolotečinu življenja, smijati se. A ostala .... ahhhhh .... iz istog razloga zbog kojeg me ovoliko ima. I nema.

-Vidimo se za godinu dana. Javim rezultate, čim stignu nalazi. - veli meni jutros drugo muško po redu koje ima pristup dijelu moga tijela ispod kiklje.

Je, ne priča se na glas o tome. Nije frka reći kolegama - sutra bum došla kasnije, idem nefrologu/pulmologu/otorinicu ili ortopede, ali giniću, jok, ako je muško u blizini.
Tri vela tajne. Dvije podsuknje. I pssssst! :P

To valjda traje još iz onih vremena kad su rode letjele nebom, u kljunu nosile pinklec, a u njemu bebač sa zavezanom ceduljicom oko ruke na kojoj piše adresa za isporuku.

Ovo napisano samo kao uvod za nastavak i pitanje - dečki, kad ste zadnji put skinuli gaće i pokazali svog miška nekome tko je ga pogledal iI stručno pregledal, ali ne i iskoristil?
Prošli mjesec? Proše godine? Onda kad vas je nekaj čohalo, kao uspomena na zanosnog komada kojeg ste usput pobrali, nakon pive previše?
Ha?

Ne bum vas sad lupala statistikom koja govori dovoljno sama za sebe, a potaknula bi vas, nadam se, da svog miška volite i onda kad se s njim ne igrate, solo, u dvoje ili u nekoj trećoj kombinaciji.
Ali bum još malo kvocala o vašem ponašanju kad su i urološko funkcionalni problemi na dnevnom redu.

Sjećam se i bilo mi je fora kad je kolegica svom suprugu, za godišnjicu braka, rođendan, ne znam više točno za kaj, poklonila vaučer za sistematski pregled koji je uključivao i omraženog urologa.
Moje muško, jednom godišnje, odrađuje to kroz firmu u kojoj dela jer bih ga, da toga nema, morala ucjenjivati, objašnjavati mu i ko klincu crtati kaj znači preventiva i nisam ziher da bih uspjela.
Ali zato zna biti jako odgovoran i patronatski mi savjetovati da odem do doktora ak ne prestanem kašljati/kihati ili mi temperatura ne padne do sutra u podne i 5 minuta.

Ma, svi smo mi nekak jako pametni kad su drugi ljudi u pitanju, a kad je riječ o nama, ha, ima vremena, budemo, je jednog lijepog dana.

Muškarci su malo/puno specifični kad je zdravlje i/ili bolest u pitanju.
Ne bum sad o onima koji su cendravi čim im malo curi nos i hodaju stanom, kao beduini zamotani u deku, a u svakom korakom iza ugla traže žensku sućutnost i čekaju frišku šalicu čaja od kamilice.
Ali bum o onima koji su majstori u ignoriranju evidentnih problema, a prelijeni su čak i podignuti tepih da ih tam zguraju i tako prividno fejk riješe.

Ma kužim, ok, muškarci i onaj njihov prijatelj dolje neraskidivo su vezani i traumatično doživljavaju ako iz nekog, pa njima i neobjašnjivog razloga izigra povjerenje i demonstrira svojeglavost nekooperabilnošću u bilateralnim m/ž odnosima.
I je, grozno je ostati sam, a ne imati nekoga s kim će podijeliti problem ili barem dobiti savjet kaj i kako dalje. Muški savjet. Jer muškarci o tome ni međusobno ne pričaju.

A opet ne kužim - mogu laprdati o svemu kaj baš i nije za dodatni par ušiju nekoliko metara udaljen, a kad ih stisnu određeni problemi, prije će se upisati na tečaj keramike ili naučitu heklati, i s mačkom šćućurenom u krilu napraviti novi tabletić za komodu u hodniku, nego priznati da negdje nekaj, a zna se kaj i di, škripi.

Zakaj je to tak, oni znaju, a ja mogu samo pretpostavljati, ali neću niš o tome napisati da im se ne zamjerim, a znam da bih mogla. ;)


Godine nose svoje, svima nama je to poznato, ali možemo sami sebi pomoći da ne rade prekovremeno, protiv nas.


Ha dečki? ;)


Dobro jutro!
Četvrtak kao ponedjeljak, a za dva dana vikend. Savršeno! :)

Kopriva peče, kaj ne? Ne moramo provjeravati? Ili budemo?
Lelujavost iznad ruba šalice čaja govori nam da postoji realna šansa, ako požurimo, da ćemo slijedeći put puhati i na hladno. Budemo li i to provjerili da li je to tako?

Iskustva nas određuju. Posredna i neposredna. Osobna. Tuđa.

Danas, ono jučer u komentarima o osobnim iskustvima kao jedino relevantnim, obična je glupost. Istovremeno i opravdavanje vlastite gluposti jer nije uvijek potrebno provjeravati ono kaj je već x puta dokazano. Ili je netko drugi, prije nas, provjerio.

Klinci obično ne vjeruju riječima. I ne mogu vjerovati jer nemaju iskustvo koje bi te neke i nečije riječi potvrdilo i oblikovalo u osjetilnu formu, podsjetilo da kopriva peče ko sam vrag, kao onda kad su zadnji put uletili u nju, u potrazi za loptom koju je netko šutnuo dalje nego inače.

S nama odraslima bi ipak trebalo biti drugačije, kaj ne?

Točno je da su osjetilna iskustva, kao otisak na vlastitoj koži, prokrvljena s nama samima. Obično ona loša koristimo kao primjer samoizgradnje, iako, ma koliko o njima pričali kao o kalupu koji nas je oblikovao, znam da bi neke od njih rado zaobišli, preventivno preskočili, da smo mogli ili jednostavno izbrisali iz memorije.
Tkogod kaže da to nije tako, mulja prvo sebe, lako za ostale, i jednostavnije mu je prihvatiti nešto što se dogodilo nego posljedično razmišljati o mogućnostima i opcijama koje je imao, a nije iskoristio kao način izbjegavanja onoga što se moglo, pa možda i trebalo izbjeći.

Postoje i ona iskustva, tuđa, koja možemo upiti i primijeniti kao svoja jer kraći je put do njih, jednostavniji, a bome i jeftiniji.

Ali ako netko želi provjeriti da li može letjeti ili bez hospitalizacije provjerit značenje slobodnog pada, zakaj ne?
I zakaj bilo koga uvjeravati u suprotno ako mu tuđa iskustva tvrdog i bolnog prizemljenja nisu dovoljna.
Čučanje u koprivama može biti prilika stjecanja novih iskustava. Neugodnih. I kao prilika spoznaje o vlastitoj gluposti.

Iskustva mogu biti i greške.

Ne kaže se uzalud da bedasti uče na svojim greškama, a pametni na tuđim.
Samo bedasti baš i ne znaju uvijek da su bedasti. A neznanje ne oslobađa od (ne)odgovornosti. Može biti olakotna okolnost, ali ništa više od toga.
Na sreću. Ili na žalost. Kako kome. I kako kad.


Dobro vam jutro! :)

Da vidimo tko bu se prepoznal (i) u ovom zapisu.

Moj bivši šef je znao reći - žuri polako! ;)

Nije fer! Tako sočnu temu puknuti vikendom, a mene nema.

:)

I nije fer ostaviti mušku ekipu na blog vjetrometini. Ne mislim da su baš fest mutavi ili da imaju palac u ustima, a prstima frču rub šulje, pa ne znaju sami obraniti svoju čast, ugled i (ne)djelo, ali....

Pa bum danas, ono kaj nisam kad je trebalo :P

Ok, kužim, ima profića koji su do savršenstva doveli zavlačenje svoje ruke pod žensku kiklju, uz šaputanje na jastuku, jagode u šampanjcu i mjesečinu, naručenu za igru sjenama na zidu spavaće sobe, a na danjem svjetlu slijedećeg jutra ili nekog u nizu, zbog amnezije, više se ničeg ne sjećaju.

I je, sve je rečeno o njima, a ja bih ipak dodala – treba im miška nategnuti do maksimalne dužine i zavezati u dizajnerski čvor. Vlasnika poljubiti u čelo, potapšati po guzi, fotkati ga za uspomenu, pojesti jagode iz njegove i svoje čaše i zaključati vrata.


A kaj s ostalim zavrzlamama u kojima uvijek jedna strana ostane visiti na rubu gelendera ili šmrkavog nosa objašnjava frendici kako je donedavno njeno ljubljeno obično..hm...govno?

Znate kaj, volim kaj sam žena, čak i onda kad sama sebi, u hormonalnom disbalansu, idem na žifce.
Ali brate mili i sestro, tak kak mi žene znamo zabrijati u nekaj kaj ne postoji ni u najbedastijim ljiga filmićima B produkcije, bome ne zna nitko.

Običan fuck nadogradimo petogodišnjim planom, uz razradu po kvartalima i obradu polugodišnje bilance.
Znamo da će uz nas biti drugačiji, iako je prema bivšoj, evidentno, tako kažu, bio seronja.
Ostavit će ženu i klince jer vjerujemo kaj nam priča već 3 godine, ali eto, samo kaj nije.
I na kraju, ako se niš od svega toga ne ostvari, čak ni u snovima, cendramo kako smo iskorištene, emotivno i tjelesno. Jer dale smo mu bezgraničnu ljubav na dlanu, a on to, grozno, nije znao cijeniti, čak niti kurtoazno primiti i spremiti za poslije.

A ja ispadam i gadura kad o tome pišem i velim – hbt. pink cvike nisu INN!





E sad, budući da mi se prigovara da imam viška teksta u zapisima, tu se zaustavite i nemojte dalje čitati, ako ste uopće došli do ove rečenice.

Dobro vam jutro! :)

Za ostale, još nešto.

Sjećam se davne 19.. i neke.
Bilo je ljeto. Bio je i on. S jeseni ja više nisam bila ista :P
Ostao mi je u lijepom sjećanju. Ziher i ja njemu jer sam već imala ideju kak bu nam se zvali klinci, samo nisam znala kak spojiti Rijeku i Zagreb i poznanstvo od mjesec :)

Godinu dana kasnije bila sam, joj kak sam bila opet zaljubljena, pogotovo poslije jednog ljubavnog pisma u kojem je pokazao pravu sirovu, bez aditiva, mušku snagu. Da smo ostali zajedno, ziher bih bila od onih žena koje kažu – ti to ne razumiješ, znam da on mene vooooli – frfljajući jer mi je čubica malo natečena.

Treći koji je bio u kombinaciji, tja, nije me mogao preboljeti, a sporazumno smo okrenuli leđa jedan drugome, pa je odmah uletil u brak, i gle čuda, u rekordnom roku postal tata. Čuli smo se poslovno, prije par godina, ni ne znajući tko je tko s druge strane linije jer zagrebačke ulice nisu baš tako jako udaljene.
Na pitanje kako je, kad smo razmijenili imena, odgovorio je - znaš, nije trebalo tako završiti, sjetim te se, žena me ne razumije, nisam sretan. Htio bih te vidjeti.



Poznato?
Ma neeeeee!

:D

Kako su godine prolazile, sve manje sam bila u prilici raditi gluposti ili vjerovati u njih.
Svima nama je (bitan) napredak, ak nemremo bez gluposti, kad skužimo o čemu je riječ, sami/e, bez da nam netko objašnjava, ponavlja, crta ili pika nas prstom u oko da bolje vidimo.
To se stručno zove – svjesnost o gluposti u uvjetovano opravdanom statusu (koji možda/vjerojatno nitko ne kuži osim nas samih).

;)

I tak...

Još sam nekaj imala za napisati, o nečem sasvim 10-tom, ali znam da je i ovo previše rečenica.
Meni ne, ali vama da, pa ću obzirno, iako nevoljko, završiti.

:P

Pročitali?
Da?
Neeee?
Nema veze, možemo u novi tjedan.

Bit ce sunčan, kažu...

I znam da netko od vas, zbog ove razmjene mišljenja s moje strane, silno želi da naletim na Marsijanca ili artistu, po mogućnosti već i ovih dana.
Hvala na dobrim željama. Javim vam ako se dogodi. Dogode. Meni. I ja njima. S cvikama ili ne.

:)

Danas malo drugačiji zapis (a mislila sam da ipak ne bum).

Jučer doznah da barim frajere po blogu. Ono, ups...

Noćas sam loše spavala. Usnula s pitanjem, pa pitam svekoliko blog pučasntvo - koga ja to barim po blogu, kak, kad i na koji način?
Dečki, ajde javite se ako ste zbareni ili ste bili u prilici da to budete.
Ne bum vam niš. Pitanje je ozbiljno i molim takve odgovore, po mogućnosti s materijalnim dokazima ili barem dva svjedoka koji mogu potvrditi vaše navode.
Hvala!

:)

Naime, naša draga kolegica mai, osim kaj mi godinama puše za vratom, a bome i niže, pomno vodi evidenciju s kim i na koji način ovdje tipkam. Vidim i da danas skakuće po blogu i mene spominje :P

Znam da ljudi sa strane bolje vide jer je širi kut gledanja, pa vas molim vas, pomognite mi jer fakat je grozno ako nešto svjesno-nesvjesno, slučajno ili namjerno delam - upucavam se muškoj ekipi na blogu, a ne znam kako to izgleda s metar udaljenosti od mojih cipela.
Računam na vas i nadam se da ćete mi pomoći da korigiram svoje nepoćudno ponašanje i ponašam se u skladu s godinama koje imam i sa statusom u kojem jesam.

:)

Hbt. ak ti dugo netko nije rekao da se glupo i opsesivno ponašaš, budem ti ponovila.
Daj se otkači od mene, konačno. Kak ti ne dosadi? Miša mu, klasičan si primjer net stalkera - neugodna, dosadna i iritantna žena koja ne kuži kad se treba zaustaviti.

Ak ne znaš, m/ž komunikacije nije uvijek, pa čak ni tu, isključivo način kako nekog odvući u krevet ili se zavući u njegov, pa čak i jednokratno.
Daj malo dalje gledaj od muških gaća i onog kaj je u njima! Nije sve u ku*cu, mai, iako bome, sorry, ovakvim ponašanjem ti jesi.

Ma kužim da ti je potrebna moja reakcija, pa eto je, da budeš malo mirnija preko vikenda.
:P
I moš na drugi način pokazati da me voliš, da nemreš bez mene jer ne moraš baš stalno frktati i njurgati i na taj način mi dokazivati koliko ti je stalo do mene.

:)




Ostalima, dobar dan! :)

Kaže Zvone jučer da trebamo ovdje pisati o sebi.
A zakaj?
Mislim, ok...kakala sam i piškila. To?

:P

Kad razmišljam, znate kaj, ovdje o drugim ljudima jako puno doznamo, samo ako želimo čitati tko kaj piše, direktno ili indirektno, kako tko reagira na pojedine komentare, ili ne reagira.

Kajaznam, k vragu, različiti smo. Kaj to nije fora?
'ajde realno – tko bi nas mogao, bez mamca, ucjena ili obećanja, skupiti i držati na jednom mjestu toliko dugo, ha? :D

I, u stvari, kaj znači pisati o sebi, tu ili negdje drugdje gdje je napisano dostupno ne samo jednom paru očiju?

Nemam pojma koliko sam sebe dala vama. Puno, malo, ni malo? Ili dovoljno?
Čini mi se da ste me mogli jako dobro upoznati kroz zapise u kojima sam vam išla na žifčeke jer nikako nismo usaglasili stavove, iritirala sam vas nekim razmišljanjima koje je bilo miljama daleko od vašeg ili kroz one u kojima nije bilo previše kontriranja, suviše objašnjavanja i bez pol frke smo se preklopili.


E, meni je to razlog zakaj me blog još uvijek drži. Ta različitost.
Čak i kad bih nekog s guštom poslala vrit ili srednjim prstom pokazala ono kaj riječima mi malo teže ide, blog komunikacija je sjajna prilika kad možemo vidjeti sebe u situaciji koju bi inače svjesno izbjegli, bilo da se pravimo grbavi ili okrenemo leđa i odemo.

Svojevremeno sam odradila nekoliko tečajeva komunikologije, od poslovne do omraženog političkog marketinga, ali blog je skraćena i ubrzana verzija vikend školovanja.
U 5 godina koliko sam tu, već sam jednom komentirala, odrasla sam.
I znate kaj, nisam požalila ni jedan dan proveden ovdje, smatrajući ga izgubljenim vremenom.

Sad kad sam tako lijepo nahvalila blog, istaknula njegove prednosti, ne spominjući mane, poslat ću upravi Iskricatočkakom broj svog žiro računa, pa se nadam njihovoj adekvatnoj zahvali.

Jutro ljudi :)

Ponedjeljak mi počeo sranjem. Utorak u istom revijalnom tonu. Nešto poslovno. Rješivo.
(eto, pišem nekaj o sebi :)
Danas, bum vidla kaj bu bilo.

Skužila sam da kad mi netko digne žifčeke, izvuče iz mene maksimum.
Volim tu energiju koja me gurne do ruba.
Tada znam da mogu.
I znam da hoću.
Za inat. I u inat.

Nakon dva mjeseca praznog hoda konačno da sam ideju dovukla na površinu i napravila prvu skicu novog modela i posložila priču do kraja.
Hvala glupači koja me je raspigala! :)

Naspavani?

Troje ljudi u mom životu me je oblikovalo. Tata koji je bio uvijek na mojoj strani. Mama koja me je znala privezati na vrijeme i usadila mi je sigurnost riječima - ti to možeš. I teta koja je vječito njurgala na mene, isprobavala pedagoške metode koje je primjenjivala na svojim klincima u vrtiću, a u meni probudila inatljivost.
-Ne mogu? Ne znam? Kak da ne! Sad ćeš vidjeti da nisi u pravu.

:)

Kad se natječem sama sa sobom, uvijek pobjeđujem. Gušt je to!


Magla.
Neka vam dan bude sunčan i bez sunca ;)

Tko je sikkbum?

:)




Nisam baš tak jako znatiželjna da nemrem spavati par sati u komadu, i ni mi želudac skvrčen, ali me zanima. Pa ako netko zna i žudnjom žudi tu informaciju podijeliti s nama, a može i sa mnom na pvt, bit ću jako zahvalna.

Mogu se odužiti duplić sličkama, ako je netko zabrijal na stikermaniju. Dobije i 3D naočale gratis. Sve ostalo po dogovoru ;)



Jutro vam, dobro! :)

Sunčano, već drugi dan. Čudno, kaj ne?