Muškarci i žene...i nešto između

Čitam ja vam ja tak u krilu svoje ljudekice o miconjici koja je šmugnula kroz prozor i mislim se – eto još jedna s krizom identiteta.

Teta Vinslet, znaš kaj, mi ti s vremena na vrijeme malo poblentavimo, pa zaboravimo da smo mačke.
Nema ti to veze s tobom. Znam da joj niš čudnog ne stavljaš u klopu pa da malo postane fru-fru, ne moraš se opravdavati.

I ja sam, jednog lijepog dana izmjerila udaljenost s prvog kata do grmlja ispod. Moji nisu ni skužili da me nema, dok nisu vidjeli rupu u zelenjavi, ispod balkona.
Kaj mi je bilo, nemam pojma. Možda me malo lupilo sunce, možda sam vidjela nekaj da leti, pa sam zaboravila di sam i tko sam.
Od tog dana strogo kontroliraju moje kretanje. Nemrem, ni prdnuti, pardon, a da to ne primijete.
Ali znaš kaj, jedan dan sam ih zeznula. Bila neka frka doma, gužva, višak ljudi i ostala su vrata malo otvorena. Fiju. Ode ja. Bilo je fora. Konačno da sam mogla upoznati susjedstvo. Hvatala sam nekakve bube, jedna je bila ono baš fuj okusa. Skužila sam da u ulici ima dosta nekakvih meni sličnih stvorenja, a i onih koji imaju 4 noge, ali čudno zvuče, a bome i smrde.
A onda je pao mrak.
Grozno.
Htjela sam se vratiti doma, ali nisam znala kak.
Čula sam u daljini da me moji zovu, ali, kak da ti velim, a da me krivo ne shvatiš, imala sam društvo, koje mi je bilo fora u početku, ali kasnije su postali dosadni. Stalno su se šmucali oko mene, samo kaj mi nisu zavirivali pod rep. Mislim, tko je njih odgojil da su tak eksplicitni.
Skužila sam kaj su htjeli, ali moš mislit da bih njima dala. Ni malo mi se nisu svidjeli, kak izgledaju, a bome mi se čini da nisu ni materijalno situirani. Kaj, bi sama odgajala decu, kak da ne!
E da, bila je jedna šarena s njima, stalno je puhala i režala na njih.Mislim da se službeno, to njeno ponašanje zove ženska solidarnost ili tak nekak.
A ti mačori, ko ovaj Horni s bloga su, čim veća gužva, to bolje. Ali ja ti nisam za svingeraj, a-a, nisam. Još se nisam zaljubila, a kak stvari stoje ni ne bum. Imala sam faze kad sam bila nestašna, pa sam dizala guzu, tulila, tražila dečka, ne dečka, ljubav svog života, ali to više ne delam otkad su me otfutali jednom stričeku koji mi je nekaj napravil, a ja nemam pojma kaj jer su me šupili s nekim sranjem, pa sam zaspala, a probudila sam se sva grogasta, sa satelitskom antenom oko glave.

Di sam stala?

E da, ta dve budaletine nisu odustajale. Valjda im je netko rekel da ne ševe zgodni nego uporni.
Onda sam skužila da je bolje da se šćućurim u kut, guzu zalijepim za nekaj čvrsto i ne mrdam.
Bilo mi je zima. Bila sam gladna. Piškilo mi se je i kakalo.

Onda je došlo jutro. I niš se nije promijenilo.

Kasnije sam doznala da su moji oblijepili kvart s mojim fotkama, da su me tražili cijelu noć, ali ja sam već tak bila sva nikakva da nisam mogla ni beknuti.
'sam vam rekla da sam bila gladna i umorna i da mi se kakalo?
Ok jesam, sorry, ne bum se ponavljala.

I tak, trenutak mačje nepažnje bio je dovoljan i šmugnula sam onim blentavcima.
Došla do ograde i počela tuliti.
Mijaukati.
Kasnije sam i režala, kad su me moji probali čopiti, ali više onak da malo dramim.

Tutnuli su mi klopu pod nos, za janjetinu prodajem dušu, a moja ljudekica me je čopila s leđa i stisnula uz sebe.
Grozno iskustvo. Bila sam sva zakeljena. Zvuzlane dlake. Imala sam i podstanare, dva mala ljigava puža. Bljak, fakat ružno iskustvo.

I znaš kaj, teta Vinslet, više mi uopće ne pada na pamet zbrisati van. Ako su vrata otvorena, samo se na rikverc vratim i s pristojne udaljenosti gledam kaj se događa s druge strane štoka.

A ak tvoja ljubimica još uvijek ima avanturističke pobude, hitno joj izbaci iz glave mačore u kombinaciji.
Bum ti dala broj stričeka koji je mene skuliral.
A onda nabavi u Bauhause mrežu za prozore, letvice, tam ti mogu zrezati na dimenzije koje ti trebaju i zaštiti prozore , a problemček je riješen.
E da, kupi i lajnu. Ja imam crvenu, fensi šmensi i svaki dan, dobro, ne baš svaki, muljam, idem protegnuti nogice i proluftati krzno.

Kažu da će prvi dio vikenda biti sunčan.

Jučer sam dobila novu igračku, i nemam pojma zakaj, ali potrgala se za sat vremena. Ista stvar i s drugim. A ne znam zakaj mišeki imaju tak slabi repek, svaki mi ostane u gubici. Fuj!

Eto, čuvaj svoju miconjicu, cmokni je u moje ime i reci joj da je baš zgodna. Skoro kao ja.
Mijauuuu....

n-ta uputa :)

Link

(nadam se da ne bum požalila jer blog je ipak primarno pisana riječ i fotke bi trebale biti samo nadopuna ;)

U zadnjih 24 sata toliko tema me je puknulo, o kojima sam htjela pisati.
Mijenjale su se jedna za drugom. I svaka je bila baš ta. Ni jedna druga. A slijedeće je potisula prethodnu, kao da je nije bilo. ili je ostala samo u tragovima.

Listam neke priče koje sam napisala, a nisam ni znala da su mi ostale na ovom kompu.
Sve su, uglavnom, nekako cendrekave :P. Je, lakše je takve pisati. I lakše ih je čitati. Valjda se, ko čičak zalijepe na nas, kao da su naše.
Zakaj, nemam pojma.
Probali smo ovdje pisati i sretne priče. I nije išlo. Možda nam bude, jednog dana, i uspjelo.

;)

Do nekih novih, mojih ili nečijih, vaših, naših, jedna napisana, davno, o Maksu.




Maksa znam, koliko?
Dugo. Jako dugo. Od jučer i predugo. 

Bio je štrakljav malac. Na polugodištu sedmog preselio se u naš kvart. Tri ulice dalje od moje. Još jedan od rastavljenih klinaca čiji starci više nisu u istom filmu. I jedinac. Kao i ja.Maksimilijan. Zbog imena zahvalna meta za zezanje. A meni i simpa.
Znala sam namjerno rastegnuti mu ime, zavlačeći ga i razvlačeći do krajnje elastičnosti slova. Ili do smijuljenja ekipe. Najčešće do njegovog pognutog pogleda uprtog u vrh uvijek čistih cipela. 
Tek kasnije, kad smo postali frendovi doznala sam da mu se i dida tako zvao. Ma tko pametan klincu, bez obzira na sve, daje takva imena; imati 3 godine, zakeljenu žvaku u kosi, derati se iz sveg glasa i zvati se Agata, kao moja sestrična ili imati nešto više, zalutati u razred osebujnih klinaca i zvati se kao on. Maksimilijan.
Bio je lumen za matematiku. Sve što se na natjecanjima moglo pobrati, spretno je ostalim bistrookima ugrabio ispred nosa. I naravno, bio je štreber.
Za nas. Premiran. Prepristojan. Predosadan.
Pogotovo za mene, divljakušu, kojoj su dečki oduvijek bili zanimljiviji od tužibaba i drečavica u cvjetnim haljinicama, čipkanih volana i zglancanim lakiranim cipelicama.

U osmom Andrea je dobila brata. Za nju neplanirano. Za starce nemam pojma. Valjda su znali kaj delaju. 
Shvativši da moji ostaju na jednom podmlatku, na meni, i da unatoč moljakanju i ucjenama, čak i ozbiljnim obećanjima u smjeru mojeg angažiranog sister ponašanja ostalo je bez efekta, rascmoljila sam se k'o kišna godina. Ni manje ni više nego pod odmorom. Pred svima. Pogled na Andreinog buraza, malog slatkog, još zgužvanog bebača bila je točka na i. A ja slindrava i šmrkava ostala sam zaključana u WC-u do početka sata.Maks...Kasnije, samo mi je u prolazu, uz šuplju utjehu o prednostima nedijeljenja svega, pa i ljubavi, potiho rekao, tek toliko da ga samo ja čujem, da mi on može biti kao brat. Ako želim. Produživši istim smjerom, ne čekajući odgovor. Kao da se splašio svojih riječi. I moje reakcije. 

Srednja nam je protutnjala; on u MIOC-u, ja u Primjenjenoj. Kanije na FER-u, ja kao buduća arhitektica.

On i dalje onakav kakvog bi svaka mater poželjela za sina, a i za zeta, a ja kćer za koju bi moji mogli reći „jebi ga, nismo takvu planirali, dogodila nam se je.“Oni koji nas nisu poznavali, mislili su da smo kao dokaz privlačnih suprotnosti upareni. 

Uz njega sam zavoljela art filmove, čitala, bez cerekanja i poeziju, počela slušati jazz.
I zanimati se za sport. Na Jarunu prateći zaveslaje kojim je lomio i mjerio vrijeme, najčešće u ranojutarnjim satima, prije faksa.

U to vrijeme moj san je još uvijek bio u neprekinutom nizu, krmeljav, ali ni jedan trening prije tekme nisam propuštala.
Kao ni on otvorenja izloži na kojima mi je pravio društvo. 
Uz mene zavolio je pečene kestene i kuhano vino. Pivu još uvijek ne.
Crni humor i mačke. Četvoronožne. 

Skužila sam da više nismo klinci kad je Kruni rekao da će ga razbiti k'o pičku ako mi još jednom napravi sranje.
Slijedeće, sam je riješio. Bez mog preventivnog cmoljenja na ramenu. Ne znam na koji način. Nisam ni pitala. Samo se sjećam da je Kruno otišao i konačno me ostavio na miru. 

Maksove cure bile su moja sušta suprotnost. Iritantno zgodne. Uvijek sređene. Mirišljave.
Ali meni dosadnjikave u toj svojoj savršenosti. Iako smo rijetko dijelile isti prostor i isto vrijeme, nisam mogla izbjeći njihov pogled. Ne ne primijetiti ga. Jer za njih bila sam izgubljena u prostoru i vremenu. Samo, naknadno su skužile da su prolazne, a ja još uvijek na istoj poziciji, u istoj ulozi. I zato nisam reagirala; ni na komentare iza leđa, ni na poglede preko ramena. A ni na priče koje su ponekad, neplanirano, a možda i namjerno doplahutale i do mene.

S njim mi je uvijek jednostavno. Kužimo se bez puno riječi. Nema one šutnje koja grize zrak zbog nedorečenosti ili previše izgovorenog.
Ali je on, zato upravo to napravio. Zakomplicirao. Jučer....Nakon mjesec dana, ma i tjedan dva više, dobila sam odgovor. Na natječaju prošla je moja ponuda. Slijedeći mjeseci bit će mi radni. I zabavni. 
U pola rečenice me je prekinuo i poljubio. Ne kao nekad. Ne bilo kako. Ne na način kako se frendovi ljube. 
Nisam znala da su mu usne tako meke.

A mogla sam ga nazvati.
Mogla sam mu poslati sms.
Ili mail.
Ne odjuriti k njemu.
I sve pokvariti...


Ugodan vikend, ljudi! :)

...nije chat
Ni forum.
Nije mail.

Ljudi, usrali ste blog privatnim spikama, tko je tko, s kim je i s kim nije!

Kaj ne primjećujete da više nema ekipe koja je nekad ovdje pisala?
PISALA, nekaj kaj je bilo zanimljivo za pročitati i podijeliti u komentarima s drugima...

To vam niš ne govori?
Meni da!




A Geri – već kad nudiš, na blogu, broj mog moba, a nikad se nismo čule, ni razmjenile poruke/komentare i nemam pojma tko si, mogla si Horniju ponuditi konkretnu lovu za klopu, a ne samo pišljivih 100 kn, jer kako pišeš kao „dobra i ambiciozna pička“ valjda mogu dobiti više od jedne kave, koju ionako ne pijem.




Mogla sam ovo napisati i na pvt. Ili poslati nekome na mail, ali nisam. Namjerno, kao informacija onima koji misle da su anonimni na blogu, a nisu, jer su zbog krive procjene, eto, nekome ovdje nekad vjerovali.


I ne, nisam ni ljuta, ni razočarana.
Samo neugodno iznenađena....

Prvo sam bila iznenađena. Pa ljuta. Onda tri dana nisam spavala. Prestala jesti.
Sjedila sam u mraku i razmišljala o blogu.
Kupila krpenu lutku.
Popukala gušteru zadnje noge i zgnječila glistu, za čarobni napitak protiv blog uroka.
Sva sreća da je danas prošljakal jer, tko zna, možda bih ga i popila.

I tak...

Bumo dobri?

Ja budem.
Danas.
Valjda.

:)

O urotama, konspirativnim zapisnicima, mejlovima, transkriptima, zanimljivom telefonskom pozivu, e o tome budem u ponedjeljak.

Dobar dan blogeri!

:)

Htjela sam zapis započeti s glagolom na slovo j. Onim umjesto kojeg stavljaju neki *. Ili slovo h.
Odustah. Ne bum psovala.
U stvari mogu i bez psovke.

Savršena preslika sranja koja se dogadaju oko nas, ne direktno na našoj adresi, a mi, uglavnom, njurgamo sebi u bradu, gledamo preko tuđeg ramena, sliježemo svojim ramenima ili okrenemo glavu na drugu stranu.

Blog.

Da smo ekipa, reagirali bi.
Nema veze da li se netko od admina zaigrao, kopajući usput nos, ili je netko hakirao njegov profil i uletio ko šmrkavi dripac. Totalno nebitno jer se dogodilo.
A dogodilo se nekom od nas s kim svakodnevno ovdje friendly laprdamo, a mnogi od vas i privatno. I nebitno da li u privatnoj prepisci postoji ili ne nekaj kaj ne bi trebao netko, sa strane pročitati. Ali bitno je da je netko nepozvan došao. Isto kao da vam se kolega zalijepi za leđa i čita vas privat mail, a nemate pojma da to dela dok ne osjetite da vam puše za vratom. Ili prekopava po torbi. Mobitelu.


I? Niš?

Kolektivitet na nuli.
Ili se i ovdje, još jednom potvrđuje pravilo ponašanja gdje je vlastito dupe mjerna jedinica za sve kaj tiče (ne)reakcija?

Fora ljudi, ha?

Reala u malom, omeđena binarnim jedinicama.
Isto sranje s jedne i druge strane monitora. I isti ljudi koji čekaju da netko drugi nekaj napravi.
I bit će razočarani kad jednog lijepog dana, a možda i prije, netko njih opali nogom u dupe, a ostali ce šutjeti. Možda samo na tren zastati i produžiti dalje.


Ma, j**** se! (zvjezdičice da na sablažnjavam dio ekipe koji bi, pročitavši napisano kolutali okicama)

A prije ili poslije pristojno spomenutog glagola, zanima me, da pokrenemo prema upravi Iskre zahtjev za očitovanjem i njihovim odgovorom, svima nama, na blogu, tko bi se od nas potpisao.


Dobro vam jutro :)

Rukama, s jedne i druge strane, provjeriti širinu struka.
Raširenim dlanovima veličinu grudi.
I daljenost do pubične kosti.
Prstima, u zategnutoj kosi, uvijenost leda.

Anatomski, karlična kompatibilnost podudarna.
Na lijevom koljenu rebrasti otisak tekstila.
S desne, na vratu, trag usana.

Preklopivost trenutka
I ostalog, u jedinici vremena.







Petak moze poceti.

Dobro vam jutro! :)

Njegova



8 dana poslije.
Kaj da velim, zasral sam. U stvari, znate kaj, nikad, pa ni onda ne bum skužil žene.
Prav je moj stari rekel - napraviš nekaj, kriv si. Ne napraviš, isto bu ti. I još dodano – pišem jedan, pamtim, dva.

S Andreom sam 7 mjeseci. Ne, 8.

Ma ne pamtim te ženske pizdarije – kad smo se prvi put vidjeli, poljubili, poševili, posvađali. E, ne kužim di žene spreme sve te gluposti i kak ih ahiviraju da se uvijek sjete, uglavnom kad ne trebaju.

Ona, Andrea, nije tip žene na koji vam se mam digne. Ne bute uz nju postali postali dripac koji razmišlja kak da je što prije pričepi. Ali kaj da velim - bu bilo jako ljigavo ak priznam da mi se zavukla pod kožu?
Upoznali smo se na njenom parkiralištu, ispred zgrade di stanuje. Bio sam tam u kvartu i ko za smolu zagradil njen auto. A njoj se žurilo, nemam pojma kam, i nadrkano me nazvala na mob čiji sam broj ostavio ispod prednje šajbe. Uopće nisam kužil o čem se dernja dok nije spomenula da bu pozvala pauka.
A ja sam šutil i čekal da joj se isprazni baterija. Njena. Ne moba. I gledal je s druge strane parkinga, iz birca di sam čekal Krešu.
Bila je simpa, iako je zvučala ko narogušeni klimakterični babac – stalno se vrtila uokrug, valjda pogledom tražeći otkud bum se pojavil.

Krešo ju je poznaval samo u prolazu. Doznao sam to naknadno, kad se konačno uprizorio. I kad sam preparkirao auto.
Ništa o njoj nije znao osim da ima cucka i da se svaki dan s njim, poslije dnevnika šeće kvartovskim, pesjim pišalnikom.

Ne bum vam rekel kak sam je nacimal na kavu jer ne dam vam gušta za zajebanciju, ali isplati se biti uporan.

A kak sam sve zajebal? Jednostavno. U četvrtak. Sutradan sam morao biti cijeli dan na terenu, pa sam prebacio petak na dan ranije.
Dogovorili smo se u 7. Spremil sam stan. Naručil klopu.
U stvari, nemam pojma koji mi je bio kurac.
Krešo je pametniji. Otfura komada van. Plati večeru karticom jer lova mu prije zgine nego kaj je vidi. Kupi neko sranje. Potapša ju po dupetu do auta, a ona ni ne zna, slijedeće jutro, u njegovom krevetu da će idući vikend biti možda neka druga na njenom mjestu.

Fino sam vino upiknul. Kozlovićevu malvaziju. Malo preskupa, ali kaj sad. Da sam bil ziher da bu večer tak završila kak je, možda bi ušparal stotinjak kuna.
A kae bilo? Niš. U stvari je. Bilo je.
I da sam znal da bu tak reagirala preskočil bi zaebanciju. Jebeš pun mjesec i Valentinovo. I mene. Bome i nju.

Još osjetim miris njene kose. Volim zagnjuriti nos u nju dok leži okrenuta mi leđima. I prstima proći niz kičmu. Osjetiti kako joj koža reagira. Zaustaviti dlan na dupetu i...jebote, nisam normalan. Postajem papčima.

Zakaj žene, poslije seksa, imaju potrebu tražiti odgovore na stupidna pitanja? I još te onak blesavo pogledaju, ak si blizu, ko da gledaju muhu na vrh nosa, svog, tvog, svejedno, a ti nemreš ni prdnut da hoćeš.
Andreja nije niš drugačija. Ok, nije buljila u mene. Nije ni mogla jer sam se stisnuo uz njeno dupe, a ona se samo, s vremena na vrijeme promeškoljila.
I pita ona mene – a kaj bum dobila za Valentinovo - malo promuklim glasom, na pola force.
Svaki normalan muškarac, a ja to nisam, ak nema kaj pametno reći, šuti. Okrenula se prema meni, poljubila me i veli – no?
A ja? Niš, odgovorim – upravo si dobila.
Jebote, kad sam vidio kak je promjenila boju u faci, skužio sam kaj sam rekao.
Ne znam da li me je namjerno zveknula u jaja. Navukla je haljinu brže nego kaj je ja skidam, u tri pokreta pobrala razbacane stvari i izjurila iz stana.

Probao sam je nazvati. Jednom. Dvaput. Treći put se uključila sekretarica. Na četvrtu zvonjavu doznao sam da joj je i mob isključen.

A samo sam se zajebavao.
I kupio sam joj Lumezijevu srebrnu ogrlicu. Onu koja joj se sviđala izlogu galerije, prošli tjedan kad smo se vraćali iz Kaptol centra.

Danas je pristala da se ipak vidimo.

Ekipo, sorry.
Znam da vam već idemo fest na žifčeke, ali znam i to da mai žudno čeka moj odgovor i nije fer da ga ne dobije ;)
Uostalom, pristojno je odgovoriti kad je već cijeli zapis ponovo meni posvetila, ne znam koji po redu u zadnjih godinu dana. Tko pogodi broj, dobije poklon paket - set kuhinjskih, pamučnih krpa, komplet gedora, malo rabljenih, bon DM-a za kupovinu kondoma, iskoristiv do kraja ovog mjeseca, i čokoladnu torticu.
Odgovore molim na pvt. :D


A mogli ste sve to elegantno izbjeći da ste prihvatili moj prijedlog star o-ho-ho vremena – trebali ste samo smisliti penale za onu koja drugu prva spomene na blogu.
Evo, predlažem: prva koja to napravi, od danas, u ponoć, drugoj plaća wellnes vikend za dvije osobe, destinacija po izboru, i miče se s bloga, trajno, bez logiranja duplića ;)

Može?
Ja sam za.



Dobro vam jutro! :)



U nastavku, ne morate dalje čitati. Mislim, možete ak nemate kaj pametnije delati, a vjerujem da imate.
:D

Dvoumila sam se da li odgovoriti ili ne. Kajgod da napravim ili ne napravim, ne bu dobro-ignorirati ili odgovoriti.
A kak ne volim repove, odgovaram:

c/p
„Meijo!Javno si napisala da lažem:1. da ne poznajem Medu Debelog.2. da ne znam da je Medo oženjen3. da ne poznajem Medinu ženu“
(by mai)

Negacija negacije?
Hm....
O ovome kaj si napisala trebala bih se kakti očitovati jer buš me u suprotnom tužila? :)

A da se dogovoriš sama sa sobom o čemu je riječ, jer ovako, u prvom dijelu zapisa ispada da sam javno napisala da lažeš, i to po tri osnove: da ne poznaš Medonju, da ne znaš da je oženjen i da ne poznaš njegovu ženu.
Prevedeno u suprotno značenje, logičkim zaključivanjem, istina je da ga poznaš, njega i njegovu ženu i znaš da je oženjen, a ja sam o svemu tome lagala, negirajući.
Ha?

E sad, ide zbunjujući dio - u nastavku zapisa tražiš da dokažem tvrdnje da poznaješ Medonju, njegovu ženu, da znaš da je oženjen i moj prijatelj, a navodiš da je to laž s moje strane.
Opet hm....
Shodno napisanom, nemam ti tu kaj dokazivati jer sama si potvrdila, na početku zapisa, ono kaj sam napisala, uz napomenu da moji komentari na doninom blogu, vezano uz tvoj prvi i zadnji navod, bili su bez prefiksa u spomenutim riječima.


Aj pročitaj još jednom kaj si napisala jer ti ovo, za početak po sadržaju, ne bu prošlo na sudu i malo puno konfuzno zvučiš :P


Hoćeš dalje?

Tuži me, mai, jer ti se ne namjeravam ispričati. Nemam razloga jer mogu sve još jednom ponoviti.



Možda ne znaš, ali da te uputim - klevete trebaju biti dokazive jer ako netko nekoga za nekaj optužuje, mora navesti kontra argumente kao dokaz.
Optužba za klevetu, da bi bila održiva, mora imati jasnu namjeru, nečiju u odnosu na nekoga, ali ne subjektivni dojam, nego činjenično stanje koje se opet mora pravno oblikovati u zadovoljavajuću, objektivno prihvatljivu formu.
Kao privatni tužitelj, onaj tko se upusti u takvu igru, mora sam i dužan je, bez DO-a, na sudu dokazati apsolutno sve navode iz tužbe.

I nemoj zaboraviti da je pravo nekaj sasvim drugo od blog laprdanja i da ima svoje zakonitosti pravno dokazivih činjenica.
Ali ipak, bum ti šapnula nekaj: znati i poznavati su sasvim dva različita pojma koja sadržajno imaju određeno značenje i nemreš nešto što je u jednoj formi kao glagol napisano, ovdje, javno, pretumbati u neki drugi, kak tebi paše i s tim mahati kao relevantnim činjenicama ;)
Zakonski rok za podnošenje privatne tužbe za klevetu je 3 mjeseca od dana saznanja da je kazneno djelo počinjeno, a prošao je odavno, računano od dana spornog komentara na koji se i jutros referiraš, s 26. 10. 1013. godine. Pravni slijed tako podignutih tužbi je odbacivanja istih.

I još nekaj - sudske pristojbe za podizanja tužbe nisu, novčano zanemarive, pa ti sve ovo napominjem da ti ipak ušparam lovu.

A slijedom toga, i ovo - kaj se tiče dokaza, tvojih kontra mene, malo si se zaigrala, jer „znati“ kao nesvršeni glagol, a taj izraz sam koristila, po nekakvoj definiciji označava posjedovanje informacija o nečemu ili nekome kao oblik postojanja. I zato ću ti ipak ponoviti:
-znaš Medonju jer s njim si komunicirala na pvt i čitaš ga ili si ga čitala na blogu
-znaš da je oženjen, uostalom piše u njegovom profilu
-znaš mu ženu jer ste jednom prilikom bile u zajedničkom društvu
-znaš da mi je drag, a to znači da ga smatram i prijateljem

Ili – znam te s bloga, ali te ne poznajem. Kužiš? :)

Mai, činjenice.
A o njima sam pisala u jučerašnjim komentarima.
I nije riječ o lažima, jer sve navedeno, kao istinitost, lako se, brzo i jednostavno može provjeriti.


:)


Nadam se da smo ovim zapisom još jednu temu apsolvirale i da ekipu više ne bumo, ak prihvatiš prijedlog penala, davili internim spikama.
I nemoj se truditi s porukama na pvt jer me ne zanima privatna konverzacija s tobom.

I tak...

(nema komentara jer ovo je između mene i nje)

Trebala bih, jutros, čekati njegov poziv. Poruku. Mail. Nešto. Svejedno kaj.
Trebala bih i prezrivo frkniti nosom. Ignorirati današnji dan jer kao i svaki drugi je.
Trebala bih biti jedna od onih žena koja se ne može poskliznuti na ofucane jednodnevno skrpane riječi. Jer ne treba mi forma ako nema sadržaja.

I kaj sad?
Negdje između sam.

Čudno je to.

Ne znam da li će me se sjetiti danas, na pola puta od rutine do sitnica koje označavaju promjenu.....


●●●●●


Da sam nastavila, ispala bi jedna sasvim solidno cmoljavo-cendrava pričica.
I namjeravala sam napisati jednu takvu. Nečiju.
Zakeljiti par srčeka, zbog boljeg, vizualnog dojma, a kao „artistrički“ izraz stanja duha i tijela većine dvonožnih bića na današnji dan :P
Možda malo praznijih džepova.
Snova koji će, barem danas dobiti vidljivije konture.
Kaj će biti sutra, nemam pojma. Možda neće više biti samo snovi. A možda će i ostati samo to, kad dan dođe do ponoći i sklizne u subotu.

A subota je za plac....

I vidi vraga, u potrazi za fotkom umjesto današnjeg teksta, naišla sam na romantičnu gestu ljubavi ekološko osvještenog muškarca koji brine o prehrambenim navikama svoje ljubljene polovice.
Umjesto ruža, pušlek mrkvice, vjerujem iz organskog uzgoja, a ne iz susedovog vrta.
Šarmantni dječački osmjeh. Njegov.
A njen pogled?
Vidljivo je ganuta. Ostala bez riječi. Uzdaha na pola puta do grlenog zvuka.
Možda razmišlja o simbolici geste, na relaciji mrkva-batina, ne samo jednosmjernog značenja ;)
Ili o piletini s rižom, graškom, kukuruzom i mrkvicom. Ovom. Za današnji ručak.
Skuhan za dvoje. Ili samo s jednim tanjurom na stolu.





Ako ste od onih ljudi koji na današnji dan žele podebljati svoje osjećaje prema nekom, ok.
Iskupiti se i poravnati zgužvano, malo manje ok.
Ok i ako vam sve to, i jedno i drugu, ide na tanahne žifčeke i rado bi prespavali dan.

Bilo kako bilo, proći će. Ovak' ili onak'.

Dobro vam jutro! :)

Link Michael Buble - Always on my mind

(stara priča, pa bu možda i nastavak sutra :)



Jednom od njih dvojice rekla sam – znaš, htjela bih ti napisati pismo, ljubavno.
Odgovorio je – ne treba mi, zagrli me.

I prije nego sam ispužila ruke prema njemu, zavukao je svoje ispod moje majice, leđima prošetao i prstima iscrtao poznate krivulje.
Zbrojio moju toplinu svojom i privukao me bliže.

Dovoljno za početak. I nastavak. Njegovo tijelo utisnuto u moje.

Moje priljubljeno uz njegovo.
I jutro na istoj strani kreveta, jastuk podjeljen na pola i dan koji kroz proreze roleta oboje budi.

Drugom nikad to nisam rekla. Ni neću.
Popunjavati prazninu suvišnim riječima, nepotrebno je.
Šutnju pustiti da zlatom sjaji, bolje je. Dobro je. Drugačija jutra njega bude.

Volim noći kad sam sama.
I kad u sjeni postoje oboje. Uz moje ruke i njihove traže točke koje će prstima spojiti, usnama prelomiti.
Mogu tada biti sve što poželim.
Tražiti i davati. Škrto uzimati.
I ako mi se ne da, ni mrvu vratiti.
Mogu zažmiriti i ljubiti ih.
Mogu dalje ne gledati i pustiti ih da me ljube.
Svojom rukom preklopiti jedne, a druge ostaviti slobodno da lutaju.
I mogu mi tijelo napeti do niti koju sama, trzajem prekidam.

Sanjala sam noćas zeleno. I bijelo. Tratinčice. Puno tratinčica. Ne sjećam se da li sam brojala cvjetne latice.Par. Nepar.Nevažno.

Ja volim…

Razmišljam o jučer napisanom.
I ne, neću se ispričati ni za jednu riječ. Čak štoviše, mogu ponoviti, ako treba. Sadržajno proširiti. I budem, ako će biti razloga za to.
Tko me ne pozna, ako prijeđe granicu koju uvijek na vrijeme iscrtam, označim da bude vidljiva, upoznat će me na drugi način.
Ne ovisi o meni, kad. Kako da.

Mogu biti pristojna. Mogu ignorirati. Namjerno reakciju reducirati na minimalno moguću. A mogu sve to i preskočiti. Pokazati da mogu i drugačije.

Lako za mene. Gađaj me kako hoćeš. Biraj način. Vrijeme.
Ali ne diraj u ono što stoji s druge strane povučene crte. U moju obitelj. Frendove. Ljude koje volim.
Zbog svih njih zaboravljam na pristojnost. Ne razmišljam kako ću reagirati i da li će to biti, primjereno, po tuđim mjerilima. Uostalom, zakaj bih brinula o tuđem mišljenju vezanom uz svoje postupke, ako netko s druge strane, to isto ne razmišlja o sebi.


Izbjegavate li žučne rasprave? Ja ne.
I svađe, ponekad, riješe problem prije nego birane riječi, izgovorene kontroliranim tonom i dinamikom.
Dragi su mi ljudi u kojima ima energije. I znaju je, komunikacijom, prenijeti na druge.

Dobro vam jutro! :)

Moj kvart u boji koja nije zimska.
5 minuta dalje, magla u centru.

Ali petak je...i dobro da je :)

Ili: odjebi!



'aj mi prijavi zapis :)

Odmah, na početku, zaključat ću ga, prvi put do sada, tak da se ni ne trudite komentirati. Razlog - ne trebam prepucavanja, ni tko je na kojoj stani i tko kome na blogu čuva leđa ;)

Mai, koliko zapisa si, samo u zadnjih godinu dana, pisala o meni? Ne o temi o kojoj pišem? Hoćeš da prebrojim? Koliko komentara na tuđim blogovima?

Odjebi!

A znaš zakaj?

Zato jer mi godinama pušeš za vratom. GODINAMA. Tu. Koji te kiki briga s kim sam, zakaj sam i koliko sam? Ne tiče te se ničiji privatni život. Ni MOJ!
Kaj god napišem, nasadiš se preko plota i komentiraš.
I nije problem u tome, nego kaj iskrivljuješ napisano, guraš u sadržaj koji tebi paše.
I lažeš. Da, mai, lažeš. Jer očito drugačije nemreš.

Da te podsjetim....

Prije nekoliko godina si zaebavala, zakaj nemam fotku u profilu. To to nije bilo dovoljno, pa si pametno zaključila da ziher imam više godina od brojčice koja piše uz nick i da je to razlog. Gle, ne muljaju svi ovdje godine, kao ti :)
Dodavala si nickove jer kao fejkam da imam samo ovaj jedan jedini i da s tim nickovima barim frajere na pvt.
Nakon toga si krenula s dobrodušim savjetima da se maknem s bloga jer ima toliko drugih sajtova za pisanje i valjda, opet pametan zaključak s tvoje strane, ak ne želim dejtati i ševiti se, nemam kaj tu, na ovom blogu delati.
I to je trajalo nekoliko mjeseci. Bila si toliko uporna u tome, da se fakat čudim da nisi uspjela.

Onda ti je pala na pamet bravurozna ideja da po blogu žicaš broj moje muške polovice i da odeš s njim na kavu.
Jer, kao imaš mu puno toga ispričati o meni i mom ponašanju.
Teško mi je povjerovati da čučiš u grmlju, u mojoj ulici i bilježiš kad dolazim doma i kad odlazim od kuće, ali kaj sad, i to je moguće.
Ali zato si, jedno vrijeme, pažljivo pratila kad sam online i o tome informirala svekoliko blog pučastvo.

U slijedećoj fazi si gađala nekog za koga znaš da mi je drag, insinuirajući nekaj kaj je preblago da nazovem tvojom umnom bljuvotinom. Pokvareno si ser preko njegovih leđa obračunavala sa mnom, znajući da je u braku. Čak i tko mu je žena.
I ne, ne bu ti to prošlo pod slobodu mišljenja i igru riječima jer je maliciozno do srži.

Kaj je bilo dalje?

Da, i dalje guraš nos tamo di mu nije mjesto.
Više ti nije dovoljno kaj laprdaš o mom privatnom životu o kojem ne znaš niš, insinuiraš i zlobno se cerekaš, nego si danas otvorila novo poglavlje, o mojim starcima. Nemoj zaboraviti i moje frendove, susede i kućnog ljubimca, kad iscrpiš ove, trenutne teme :P

Fakat si jadna, da jadnija ne možeš biti.
Svoj animozitet prema meni ne skrivaš već odavno, ali da se možeš spustiti na takav nivo, to čak i od tebe iznenađuje. Uporno ruješ po dnu, mai.

Pokušala sam ti, u nekoliko navrata objasniti, ali ne samo kroz pristojnu formu, da na ovom blogu ima mjesta za sve nas, za tebe i mene, čak i u isto vrijeme.
Zakaj je to tak tebi teško prihvatiti?


NIKAD nisam prva započela fajt. I odgovarala sam ti na svaki n-ti komentar ili zapis, misleći, prestat ćeš.
Ali ne, uhvatila si se mene kao pitbull i ne puštaš.
I perfidno cendraš po tuđim blogovima tražeći empatiju i nekoga tko će biti na tvojoj strani, protiv mene.


Zato, odjebi mai!

Danas uopće nemam potrebu biti pristojna prema tebi. Jer, ponovit ću - samo se prilagođavam tvojoj retorici.


Hoćeš fajt?
Može!
Skinut ću rukavice i neću birati sredstva. Na svaku tvoju, o meni, vratit ću ti. Ako treba i duplo....


I tak, to je to :)

(bok Paske :)



Znam da ću danas ja dobiti po prstima, ali baš me briga.
Hoću li?

Kad je nekaj već učinjeno, teško je vratiti se na početnu točku koja nudi i nekaj drugo od onog kaj je.
I iskreno, baš ne vjerujem da bu frajer bio tak blesav da ostavi ključ u ulaznim vratima stana, da bu poslušno otišao u dućan po čokoladnu torticu i dao priliku ženi da zgiba.
Ili da se ne bu za njom zašpural i bio brži od nje.

Koja je od nas uopće bila u prilici isprobati di ga mora i na koji način zveknuti, da se skvrči ko glista kad ju trknemo nogom?
Ako frajera lupiš, a udarac nije bio ni približno takav da možeš, dok on koluta očima i hvata zrak, dobiti na vremenu, bolje da nisi niš napravila.
Jer, nastavak se na žalost zna.

I opet ću o onom na kaj bu se šarmantne i drage blog kolegice koje me inače jako vole, narogušile – primarna odgovornost, u takvim situacijama, na nama je!
Jer ako neku budaletinu kao kompas kroz život samo pimpač vodi, ako misli da je takav da mu se svaka žena treba, ne razmišljajući, nakloniti i biti počašćena kaj bu u njenoj blizini, bez poziva, iskočil iz gaća, na njega nemreš računati kao na normalnog muškarca koji na vrijeme čuje NE, skuži, bez da pita, uz dodatno objašnjenje, kaj znači pomaknuta ruka s tvog koljena, korak u stranu ili unatrag, s oslonjenim, odgurajućim dlanovima na njegovim prsima.

Zato...


Kava na javnom, gužvovitom mjestu.

Otvorena cuga pod kontrolom jer ne treba ti par izbrisanih sati iz memorije.

Odlazak na dejt svojim autom ili taksijem.

Reci frendici di si i s kim si.

Dolazak u njegov stan mnogima je signal za nastavak u poznatom smjeru. Želiš li ga?
Ako se predomisliš, zamoli ga, uz ljupki osmijeh, kakav sugerira paske, 5 minuta da se samo javiš da ćeš kasniti, da ne brinu di si:
-Joj draga, sorry za dogovor, zeznula sam. Ne bum došla. Kod Nikole sam. Kak di? Na Trešnjevci, znaš one nebodere u Susedgradskoj. Aj me ne gnjavi, čujemo se.

Dogovori s tom istom frendicom da te u određeno vrijeme zvrcne, pa ak' joj veliš da buš kasnila sat vremena, znači da ne mora za tobom poslati pse tragače ;)

Možeš aktivirati i alarm, pa ovisno da li je frka ili ne, ispričati se i reći mu da piješ antibiotike jer si imala smolu i naletila na frajera, prije njega, koji ti je uvalio klamidiju ili da si ga zaboravila isključiti kao podsjetnik na nekaj kaj si morala obaviti, a to si riješila već jutros.

A možeš mu i reći, da si skužila da su samo zadnja dva slova drugačija od registracije tvog bivšeg muža, ali da umjesto golfa fura mazdu. Umiljato mu se osmjehneš i pitaš da li je to znakovito.


Zakaj sve ovo?

Da mu daš do znanja, ako ne budeš mogla kontrolirati situaciju, da ćeš ga pronaći i ako ne bude išlo drugačije, naći ćeš način kako ga objesiti za jaja.

Ako je pametan, znat će kaj i kako dalje. I da li dalje.
Ako nije, ježi ga, veliki, veliki zajeb. Na žalost s posljedicama....


Je, grozna tema.
Ali još je groznije biti svjesna problema koji se mogu dogoditi, a niš napraviti da se izbjegnu, a mogu se izbjeći.

I nemojte mi, pod nos gurati, pravo na tjelesni integritet. Pravo da se žena u zadnji tren predomisli. Pravo zbog prava koje u praksi ponekad ne vrijedi.
I kaj vrijedi biti u pravu, a dobiti po njonji?

Hvala ne!



Dobro vam jutro! :)

Hm....

Fora!

Opet je Horni dobil po prstima.

'tko vam je kriv kad me vučete za jezik :P i naravno da bum nekaj i ja o jučerašnjim zapisima.


Nemam pojma zakaj ste se toliko narogušili na to kaj je Horni napisao? Pa kaj ak nas je sve popljucakl? Ima pravo na svoje mišljenje o svima nama ili o nekom posebno. Kao i mi reagirati ili ne.

Točno da je mogao sve to suptilnije napisati, ali nije i kaj sad? 'ajmo ga zakucati za vrata, kao opomenu svima onima koji se budu drznuli napisati nekaj kaj nekima ne bu išlo niz dlaku :)

Zanjurgali ste zato kaj napisano ima negativan predznak ili zato kaj ste se u nekoj od rečenica prepoznali?
Gurate mu pod nos da piše s visine, ponaša se hoh?
Ok, i kaj sad, skratiti ga za glavu, da ne strši?
Kaj ne kužite, da kad komentiramo o nekome na taj način, stavljamo se u inferiornu, usporednu poziciju?
Fakat je ponekad bolje ne reagirati nego o sebi reći previše.

Zanimljivo da vas je zasmetalo njegov zapis, a toliko do sada je bilo prilika da reagirate. Da reagiramo.
Ne tako davno jedna je blogerica drugu počastila nazvavši je nimfomankom.
Zakaj nitko nije reagirao na zapis u kojoj se treća naziva glupačicom.
U jednom od komentara, muško se isprsilo izjavom da žene koje previše pričaju treba izjebati u usta i tako ih ušutkati.
Sorry na izrazu.

Ha?

Simpa je, kad se u osobnim obračunima spominju tuđi problemi s prekomjernom težinom ili manjkom kila, ha? Il kad se, u nedostatku argumenata, na blog dovlače partneri u vrlo zanimljivim verbalnim kombinacijama, a o njima nije riječ?

Fora, je ' da?

Zaboravljate da reagiramo na ono u čemu se prepoznajemo.

Mogu i ja prozvizditi kad mi se gura pod nos da svojoj muškoj polovici još nisam rekla da sam tu, na blog, jer je, to nije ok, da prešućujem.
Ali dodat ću, morate priznati da se nikog od vas to ne tiče, kao ni mene da li neka od vas trči za svakim raspoloživim Miškom koji pokaže kooperabilnu namjeru ili je peta po redu koju je netko ovdje okrenuo.

Nemam namjeru se ni prepucavati, ni nadmudrivati s vama, ali probajte biti toliko objektivni i pomaknuti se od vlastitog dupeta. Reagirati i onda kad će nas netko grdo gledati ili nam prigovoriti da nismo lojalni.

Jer teško mi je vjerovati da zbog faking virtualne socijalizacije zaboravlja se na prijateljstva, ne reagira na ono zbog čega bi nekom razbili zube ili sterali u rodnu maminu.



Ne mora se nitko od vas s ovim kaj sam napisala složiti. Ali ako ste došli do ove rečenice, dobro je.
I probajte razmisliti zakaj nema nikog novog na blogu, a znam da nas čitaju. Ne vjerujem da nemaju baš niš za napisati. Prije da nemaju dovoljno visoke čizme za ovu baruštinu....


Namjerno nikoga nisam imenovala jer ne želim da ovaj zapis bude osobne naravi. Tkogod se prepoznao, super. Tko nije, još bolje.

Dobro jutro, i jednim i drugima, prvima bez smajlića! :)