srp mog djeda antuna

 
jučer sam gledala eksperimentalne filmove i nadala se da postoji vremensko ograničenje za projekciju svakog od njih. nadala sam se da je ono upravo ...sada!....sa-da!.....SADA!
ipak, najbolji u kategoriji ekperimentalnih koji sam gledala je definitivno bio gospodar prstenova. dvojka, čini mi se.
AKO TO GLEDATE iz drugog reda kina, onda TO JE EKSPERIMENTALNI FILM, bogamu. nemojte mi pametovat sad!
 
 

 
danas sam hodala na rubu nesvjestice prek cijelog grada. a to uopće nije jako zabavno. čudan je dan danas. ne znam jel do tlaka il do mene. nisam droga nikakvih uzimala.
druga stvar. slušam narodnjake. i to kakve. zato sam napravila TRI jela, a ne jedno. jer je muzika bila dobra. da. isključivo zbog toga. slušam cd-e samo kad kuham i kad hodam. ono, PRAVE narodnjake. narodnu muziku. to. ne turbofolk. divota jedna.
jučer sam bila ponosna hrvatica. dođe to meni ponekad. istina, rijetko. nekad se trudim. kao, vozim se na more. "vidiš ..TO je NAŠA zemlja rvacka." il to isto kad planinarim. al nekak ne osjetim taj nacijonalizam u sebi. štajaznam. zemlja je zemlja. brdo, kamen, drvo. kak možeš bit ponosan na nešto DATO? al jučer kad sam gledala film tog jednog našeg. e ZBOG TOG sam bila ponosna. nekak. kao, VIDITE LJUDI šta je on sve nasnimao, on vam je iz NAŠEG kraja, iz NAŠEG društva, točao se u NAŠEM, hrvatskom mentalitetu.
e zbog tog sam bila ponosna.
eto.
neću vam reć o kom se radi jer mislim da sam se malo zaljubila. a takve stvari se onda ne izgovaraju jer izgube svoju draž.
pa da.
 
 

 
usvojila sam si ih.
moja mala dječica,
bratac jaglenac i sestrica rutvica.
 

 
osjećam se samom ko prst u pustinji.
kvragu.
imam dva pitanja. nevezana za ovo gore. a i međusobno apsolutno nevezana. (da ne bi netko krivo pospajao  SLUČAJNO:D)
prvo pitanje je da šta se igneosu dogodilo?
drugo je da koliko po vašem mišljenju treba proć vremena prije nego nekog zamolite za kvadrat-dva njegovog stana u svrhu vašeg jednonoćnog noćenja tamo.
i podpitanje drugom pitanju: da li mislite da je dva puta srest čovjeka dovoljno da se od njega traži da vam ustupi svoj krevet?
ja ne znam tko je tu lud. malo se grčim u nevjerici, ali to sam, uostalom i mogla očekivat. ne znam čem se čudim uopće. čemu se nevjerim :D
 
 
 

 
ja bi htjela da mi netko kaže kad je dobro ić na utrine i u daničićevu. na bazene. kad je najmanja gužva?
dozlogrdili su mi histerični studenti s mladosti. čak ni baba više nema kolko su agresivni. danas je od četiri trake za građanstvo njih 3 sadržavalo po ŠEST plivača, a jedna OSAM.
o.s.a.m.
osam, znate šta je osam? osam je četiri puta više od optimalnog broja ljudi u traci. to vam je osam.
ČETIRI PUTA VIŠE.
tamo ne postoji pravilo. tamo je uvijek gužva. ko da sam u jacuzziju u toplicama nekim, a ne u bazenu.
recite mi za druge bazene, molim.
 
 

 
ja mislim da sam pisala o ovom već. al njih četvorica mi svako malo padnu na pamet, a vjerujem da će ovim zapisom to prestat. obično tako bude.
ja nikad nisam bila zaljubljena u tamo neke pjevače boy bendova. barem ne pamtim da jesam. al sam neke glumce favorizirala. ne zbog glume, naravno.
baletan, jess, dj i kevin bacon.
o njima se radi.
baletan je bio prvi takav neki lik koji mi se sviđao. dakle, da je bio netko tko nije išao u moj razred i tko nije stanovao u mom kvartu. neg je živio tko zna gdje i plesao za hnk u labuđem jezeru. u mraku kazališta sam prvi put vidjela naznake muškosti, što me fasciniralo, i što zbog toga, što zbog toga što je bio tako  vraški orketan, sam zaključila da sam u njega zaljubljena.
no, nikad me više nije privukao ni jedan plesač. i nikad mi nakon toga pimpek nije igrao ulogu u odabiru frajera:D
jess je bio onaj zgodni ujak šta je svirao gitaru. u onoj seriji s tri klinke, njihovim tatom i njegova dva brata. puna kuća. on je bio nešto kao šarmer i vraški zgodan. znate, uostalom. dugo vremena sam mislila da je to najbolji tip koji uopće može postojat.
dok nije krenuo život na sjeveru. dj na lokalnom radiju je definitivno nadmašio tog blesavog, ŠALJIVOG ĐESA. ovaj je bio zgodan i pametan. i dobar s onim indijancem. to je bilo bitno. i sa svima.
ne znam točno KAD mi se dogodio kevin bacon, al ni ne želim znat.
ne znam šta mi je bilo uopće tih godina:D
 
jel dobro? oćete me SAD prestat proganjat?
 
 
 

 
srele smo se planirano u jednoj od zagrebačkih ulica s namjerom da lutamo besciljno gradom.
kolajah, kaj ideš na izlet? - pitala je ona podjebavajući.
to zato jer sam imala ruksak na leđima koji inače nosim na jednodnevne izlete. (uzgred samo da kažem, to je nadjebilniji ruksak koji sam si IKAD priuštila)
oslovila sam je, pa napravila dugačku stanku sa pogledom uprtim u daljinu i onda sporim, tihim i razmišljanjem bremenitim glasom (?) rekla:
ana...cijeli moj život je izlet.
 
istina, to sam rekla da nešto kažem. al, kad sam kasnije malo razmislila o tome, skužila sam da nisam uopće bila DALEKO od istine.
ako se izuzmu one faze duboke depresije:D
 
na svakoj razini školskog sustava imala sam po jednu anu. sa svim tim anama sam bila dobra. onako, ne u-prolazu-dobra. neg onak za ozbiljno. kao , dobre smo si, kuiš, eae ae. hihihi.
mene prate ane u životu. svaku promjenu sredine moja ličnost poprati žestokim autizmom. i onda od nekud dođe Ana i ja procvjetam u svom sjaju svoje druželjubivosti.
tako da se ne plašim promjene okoline u vidu radnog mjesta. jednostavno ću si nać anu, sjest pored nje u zbornici i ne odvajat se od nje. a ne da budem asocijalna godinu dana pa da se tek onda skužim s njom.
šteta vremena.
eto tako ću napravit.
 
 

 
ja sam maher u odugovlačenju, al to nije nova stvar. ja nemrem vladat sobom cijelo vrijeme. krajem trećeg sam dva tjedna valdala sobom, sad opet ne mogu. ne da nisam uzemljenja, neg mi se korijenje vlastito popelo do vrha glave i tamo spetljelo u mašnu. i sad tako s tim izgledam ko debil. sam sebi.
ono što je dobro kod kratke kose je to što možeš bez opterećenja pišat u muškom wc-u. i prije sam to radila, al sam uvijek ČEKALA da se popišaju i maknu s pisoara pa da izađem. il bi izlazila s rukom na očima. il bi brzo prošla pored njih i rekla :"nišnisamvidla" ak bi skužila da su me vidjeli. ovako nema straha od svega toga. sada smao naivno blaženo drže pimpače u rukama dok im se šuljam iza leđa.
promijenila sam zvuk zvona na mobitelu. ne znam onomatopeju istog, al vodi se pod imenom "space". ono, space. ne znam kak da NAPIŠEM taj zvuk
viuuuuuuu viuu viu viu viiiiiu .....viiiiiu viiiu viuu viu.
tak nekak.
to nije najmanje irirantan zvuk, ali je manji od sveg zla koji se mogu čut. isprva sam tako mislila, al sada sam svjesna da je taj zvuk PRAVI zvuk mobitela. to mi dođe ko ono: zemlja zove kolaju. takav sav spejsovit i on nikud se samo stvori.
jer kad sam doma, gotovo nikad ne radim ništa za život. osim kad kuham. il sam na netu, il čitam da bi dobila diplomu, il čitam neš nevezano za išta. a čovjek je društveno biće, bogamu ljubim. a knjige nikad nikoga nisu ničem poučile. tak je bar sokrat reko. kajjaznam. ja mislim da sere, al ne skroz. al ovo drugo stoji.
i tak kad meni zove mobitel više ne kolutam očima. neg mi to dođe ko neki konekšn sa životom. to mislim čak i kad me starci zovu.
a nisam niš drugo promijenila.
osim zvuka.
a sad je seinfeld.
tepmirana sam ko dobra bombica.
ajbok
 
 
 

 
u zatvoru ću sigurno imat ćeliju pored neke šta će na walkmanu slušat heavy metal na najjače. ne. s njom ću DIJELIT ćeliju.
svaki dan imam audio doživljaj najmanje dvoje, a vjerojatno troje djece do 7 godina. vrlo su živahna, grlena i znatiželjna.
a DANAS imaju tulum. koji se sastoji u deranju iz petnih žila, puhanju u one trubice i bacanju namještaja na pod. oni i prijatelji. ne mogu odredit broj.
u zadnjih par sekundi sam čula i vrlo visoko ciktanje.
nadam se da je to uzrokovao susjed ispod njih koji je nabrušenom sjekirom krenuo rješavat problem.
a ne pisat o njemu na netu.
 
 
ma ŠTA, PIČKA TI MATERINA, ŠTA to znači "pa to su djeca". IZVEDI ih vikendom na SLJEME, upiši ih na NOGOMET, vodi ih BICIKLOM po gradu pa NEĆE bit POBJEŠNJELE zvijeri u KAVEZU, MAJKUVAMJEBEM poremećenu 
 
 

 
zgrade su im otele riječ
taj jablan trebao je bit najviša točka na tom području
i bio bi da nema nebodera oko njega
a sad s njima izgleda
ko onaj čovječuljak od legokocaka kad si ga stavim uz nogu
eto tako izgleda.
skoro da bi ga zgazio ako ne gledaš u pod
zgrade su mu otele "visoko". to više nije njegova riječ.
to je ustvari naiva
velika kokoš, mali čovjek
velika kuća, malo drvo
bonsai drvo u svijetu ljudi bez smisla za PRIRODNO
kuće ne bi smjele bit veće od drveća.
 
nikako.
 

 
najviše od sveg na svijetu volim leć u krevet usred dana. dođem od nekud doma pa skinem hlače i majicu i legnem se. čarape i štucne ne skidam. da još i to radim ,to bi već bilo- idem spavat. ovo nije to. ovo je-idem u čahuricu. pokrijem se preko glave jer su rolete dignute pa je previše svjetla. i tako ležim. na leđima malo, pa na boku. pa se skvršim. pa se okrenem na lijevi bok pa na desni.
tamo mislim šta ću dalje. tamo je dobro mislit jer se umirim i onda ne donosim jako glupe odluke. a prije toga gledam zid. to je nesto kao meditacija. i nakon zida mislim.
dođe mama i pita jesam bolesna il jel mengu imam. ja kažem da ništa od toga. neg da mislim.
svi misle da si bolestan ak usred dana legneš u krevet. donose ti toplomjer i pitaju oš čaja.
moja mala čahurica, moja mala čahurica, moja mala čahurica, moja mala čahurica, moja mala čahurica, moja mala čahurica, moja mala čahurica, moja mala čahurica, moja mala čahurica, moja mala čahurica, moja mala čahurica, moja mala čahurica, moja mala čahurica, moja mala čahurica

 
ofarbala sam se zelenim sjenilom i crnom maskarom. tam di treba. makar bliska mi osoba tvrdi da cu KAD TAD zaključit da je maskara-na-trepavice i sjenilo-na-kapke glup koncept i da ću si to počet nanosit negdje drugdje. na hrbat uha ili tako negdje. na jagodice prstiju, još joj se nije obistinilo proročanstvo, a ima već tri godine da sam nabavila svoju prvu šminku. no tko bi joj zamjerio na tim komentarima. ima iskustva žena. a nije joj ni lako sa mnom.
dok sam onu spužvicu na dršci prinosila kapku, srela sam se s Kolajinim Odrazom. štaaaaaaaaa je, rekla je zlobno se cereći. opet koristiš kozmetičku industriju za suzbijanje unutarnjeg nemira. da, rekla sam. znaš da to traje točno tolko kolko ti treba da naneseš to na sebe? znam.
i probala sam joj pobjeć al je izvirivala iz svih drugih ogladela.
i bila u pravu.
 
ah.
 
 

 
sad nekako imam potrebu ventile tražit u fizičkoj aktivnosti.
riječi me umaraju.
moje vlastite.
 
zadnjih dana se često sjetim onog arsenovog komentara na hrvatsku estradu. kaže on, ta estrada... to nije stvar kulture, nego ... ekologije. tu se radi samo o zagađenju prostora.
 
(a onoj šta je prešla Prag pa pobjegla...ne, ne studiram to što misliš:))
 
 

 
a di me nađe...prvo naletim na tipa koji izvrsno poznaje pseću psihu. nije jedini. obično pravi poznavatelji pseće psihe imaju jako velike pse. to su oni koji uvijek kažu: neće vam on ništa.
isto tako, osim svog psa, jako dobro pzonaje mog psa. on nekako zna da će u slučaju njegovog psa moj pas napravit iznimku i neće skočit na njega i zalajat. on zna da moj ustrašeni, slijepi pas neće osjetit se ugroženo od strane njegovog velikog i da neće reagirat kao šta reagira na sve čega se boji.
lajanjem.
isto tako zna da će i na možebitno lajanje moga psa njegov pas od 40 kila reagirat dobroćudnim lizanjem i susretljivošću.
onda, pet koraka dalje naletim na oca s kompleksima. koji su se manifestirali na način da je djetetu od sedam godina obećavao pljuske ako se ne skoncentrira i ne šutira tu loptu u određenu točku na zgradi. isto tako mu je obećavao pljuske i višestruko ponavljanje šuta ukoliko promaši cijelu zgradu.
što se malom često događalo.
osim vlastitog djeteta, odlučio je i na meni ispucat svoje frustracije uzrokovane deficitom majčine ljubavi u ranom djetinjstvu, nerealizacijom svojih mladenačkih snova i očevim penisom u anusu za njegov petnaesti rođendan.
strahovito mu je, naime, smetalo što moj pas sere po livadi na kojoj se njegov sin igra. tj. na kojem igra NJEGOVU igru. ja sam u načelu ZA skupljanje govana cucaka, ali mi nema smisla da to radim ja, a onih ostalih 50 vlasnika pasa u kvart ne.
tako da se obrecnuo da šta puštam psa da tu sere i da šta ne odem dalje. i pokazao rukom neodređeno prema sjeveru.
ja sam imala više komentara, tipa:
gdje? do cmroka?
a jel vi mislite da ljudima u prizemlju ne smeta što im vaš sin nabija loptu u zid?
a gdje ćete vi bacit tu cigaretu?
ja mislim da su vaši problemi dublje prirode od govna mog psa
i slično. ..no nisam ništa rekla. pogledala sam ga i gledala malo. osmotrila si unutrašnjost i vidjela da nemam snage za to. toliko sam tužna da se talim unutar sebe i uskoro ću nestat. toliko sam puna ispizda da sam se bojala počet. išta. s njim. kontala sam da ak počnem da neću moć stat. da neće na jednoj rečenici završit. kontala sam da bi mogla doć do njega i zviznut mu šamarčinu. onda on meni. onda bi ga nogom počela šutat. izgrizla mu vrat pokušavajući probit žilu kucavicu. stisnula mu đon tenisice u jaja. smrskala mu čeljust.
a nakon toga bi umrla. za ozbiljno mislim da bi. ne bih mogla više skupit atom snage da se dignem, skupim psa i odem doma. ostala bi tamo ležat dok ne dođe netko iz bolnice i ne odvede me na obdukciju.
tako da nsam rekla ništa. nego ga samo malo gledala razmišljajuci o svemu tome.
na šta je on pitao da šta se pravim pametna.
kao, šutim, s rukama u đepovima i gledam ga i sad se pravim pametna.
vrlo je lako pravit se pametan. očito.
šutke i oma si pametan.
 
ma.
 
 

 
neki dan sam u vlastitoj sobi naletila na milu iz 2005. to je ujedno  i jedina mila u našem stanu uopće.  koliko ja znam. prvo je stajala par dana na ormaru i čekala da bude bačena, a onda sam je u jednom onih trenutaka kad ležite na krevetu i mislite šta ćete dalje uzela i počela listat.
i kad sam došla do dijela sa zvijezdama, zaključila kak je to dobro ustvari. ono, ko da si vidovit. "britney izdala novi album, pop princeza pali svijet"..a ja se zloguko smješkam i govorim: ee..eee..ćerce moja.... ili onaj članak da jennifer aniston i brad pitt idu na savjetovanja ne bi li da bi li spasili brak...džabe vam, ljudi. a žao mi je te jen. zbilja je.
i onda sam dan nakon toga naišla na kunderinu: Čovjek prolazi kroz sadašnjicu zavezanih očiju. Može samo slutiti i nagađati šta, ustvari, on živi. Tek kasnije, odvezuju mu maramu s lica i on, kad promotri prošlost, uvtrđuje šta je živio i kakav je to imalo smisao.
i sad tu ide još neki suvisli tekst u kojem ja povezuje navedena dva odlomka, dajem svoje mišljenje o kunderinoj rečenici, osvrnem se malo na vlastiti život iz perpektive "bez marame" i iz perskepktive "sa maramom", dam duhovnitu opasku i završim log sa "da."
no, braćo i sestre, LENA SAM.
 
(da. )