srp mog djeda antuna

 
milići. 
za sljedeći kauč imate zadaću. za kauč koji vjerojatno neće bit KAUČ nego KLUPA jer king odbija suradnju.
dakle, imate zadaću prikupit pet (5) viceva koji nisu smiješni. koji PO VAMA nisu smiješni, a čuli ste ih ili pročitali i osjetili OČEKIVANJA drugih da se na to smijete. 
takvih pet vas molim da skupite i budete ljubazni podijelit to s ostalima.
tema kaučevanja: "s onu stranu smiješnog"
 
 

 
jesen__:male ili velike srakane?? 07.02.2007. 20:34:49
kolajah:nisam ih htjela dijelit. da jesam, onda bi bila dva loga sa srakanima. a ja jedva čekam da dođem na susak. guštam se na susak još od raba 07.02.2007. 23:19:09
 
kad mi je onaj rekao: "zdravo, sine", mojoj mami je to bilo smiješno pa se počela cerekat na štosam joj ja rekla da je glupa i da neki ljudi znaju i vlastite kćerke zvat sinovima i da je to poštapalica samo ko kaj moj tata svakog dečka mlađeg od davdeset zove jura. ak oće neš od njega.
jura, kolko je sati
jura, di je ta i ta ulica
jura, kolko ima do tam
ona je samo rekla:neznan_ja. jer je dalmatinka i oni samo to znaju reć i govore to i di treba i di ne treba.
al mi se poslije tog još par njih, međusobno nepovezanih osoba i bez namjere da me zajebavaju obratilo sa "gospodine" ili "mladiću" ili "dečko".
onda ih ja pogledam ne iskosa nego im se okrenem punim licem da vide moje prekrasne ženske crte i dam im vremena da se isprave i kažu ohoprosti i onda im odgovorim na pitanje koje su postavili.
uzdah.
 

 
cijelo vrijeme mislim da želim kolače, a ustvari želim voće
tam neko veli evo ti od kestena kolač pa se razočaram jer moram kremu jest i biskvit uz to il kad kažu evo ti od čokolade a ono bude sloj čokolade samo, a ostalo šlag i opet glupi biskvit
il kao,evo ti od naranče tam kolač neki, a ono samo aroma neka blaga bude
ustvari očekujem kesten u vrućoj ljuskci da bude tvrdast i rahlast onak istodobno i sočnu naranču da zagrizem i čokolada da mi se topi u ustima
a ne tam neke kerefeke a la vincek.
to su gluposti.
i čokoladu vodim pod voće. jer je od kakaovca. i ne mozete mi ništa. ne znam kak izgleda kakaovac. al mislim da nije orašasti plod.
 

 
danas mislim da ću sutra trčat do močvare i natrag,
a sutra ću dotrčat do kapljica, reć:
joj daj gle kolko do tam još ima
i
vrlo vjerojatno
ODŠETAT natrag.
 
a kad nisam dugo na nasipu bila. a meni je najbolje trčat kad je zima. onda trčiš do određene točke, a poslije ti se ne da pa hodaš malo, al poslije trčiš ko blesav jer ti je hladno i goni te upala pluća.
 
 

 
ne znam kak da shvati ovo uopće. mislim, ja nešto kao učim u svojoj sobi, a najljepši crnac na svijetu leži u mom krevetu. on je kao nešto tražio utočište. pa sam ga ja pustila u stan nek se odmori. tako nekako.
i bio je kao nešto malo ranjen i to. ne znam od čega ni di. i bio je zgodan jako i nekako mio. onda se on počeo žalit da mu je dosadno pa sam prekinula s učenjem i legla pored njega al s razmakom određenim. ipak ga ne znam, jebote. i tak smo nešto pričali i onda sam ja njega pitala (isuse) jel mu mogu popipat kožu i reko je da mogu i
onda sam ja stavila kažiprst svoj na njegov vrat, tamo iznad ključne kosti i rekla:
ajme kak si ti crn
i onda smo pričali još malo, onak, općenito, dok on nije rekao da me (hihi) da me ne može prebolit, na što sam ga ja čudno pogledala, pa je on reko da misli na mene od kad smo prekinuli, na šta sam ja rekla:
šta smo bili u vezi? pa ja se....ovaj...ja se tebe ne sjećam
onda je on mene pogledao..pogledom kojim gleda netko ko nekog voli, a taj mu veli da nema pojma ko si ti. eto točno tako me pogledao.
pa sam rekla još: ajoj pa...al kad..pa ne mogu se sjetit.od svih veza, ustvari, samo jednu pokušavam zaboravit, al mi to baš ne ide od ruke...
I TU SKUŽIM DA SE CRNAC PRETVORIO U TOG LIKA.
hihihi. da je to cijelo vrijeme bio taj moj bivši al ga ja nisam prepoznala bila iz nekog razloga.
ležao je tamo onakav kakav je bio prije 3-4 godine. s onom kosom luđačkom šta mu je na sve strane rasla. ja nisam u stanju predočit riječima kolko je on lud bio. on nije bio lud za hospitalizaciju. on je bio lud ko kaj su ludi ljudi koji žive cijeli život sa životinjama u džungli i onda ih se dovede u selo i pokuša civilizirat.
eto tako lud.
to je najbliže šta mogu. u početku mi je to bilo super, ta pomaknutost. poslije sam je se počela ježit. i zanimljivo je da su se svi moji prijatelji/ce, nakon prekida tek, NARAVNO, izjasnile o njemu na taj isti način...ahhh
i onda sma ja počela mahnito po stanu hodat jer nisam znala šta bi s njim i bojala sam se ostat s njim tamo i on je još uvijek držao taj monolog o tome kak moramo bit skupa i pitao me da mu ozbiljno kažem jel oću
i ja sam mu ozbiljno rekla da neću
nakon čega je on uzeo zalet iz moje sobe, pretrčao dnevni boravak i najnormalnije se bacio prek ograde balkona.
mislim..kad je kročio na balkon sam zaustila da mu kažem da se ne zajebava jer da će past dole. onakav sav od 1.99 i krakat.
no medutim,..da.
ono, jednostavno se BACIO.
pa ko se BACA zbog neuspjele veze, jebote.
a da sam bar znala da je san. jebote. otvorila bi oči i dobro. ovak sam prvo do balkona došla da vidim jel zapeo za granu il mozda pao na ono malo zemlje dole šta ima..kao, pomoglo bi mu nesto  obzirom da sam na trećem katu..a onda sam bila sva u panici da jel zovem 112 il 211, mislim, nije da se može PUNO PUTA fulat, al ja jesam i dobivala sam razne pospane glasove (jer je noć bila)
susjeda
novinskih redakcija
medicinskih sestara na dežurstvu
zaštitara
čistačica
ljekarnica dežurnih
 
al nisam dobila hitnu.
u međuvremenu je netko od susjeda ZNAO broj i BIO GA U STANJU otipkat pa su došli i odveli ga.
jebemti. da zgodni crnac. koja navlakuša.
 
 

 
ja bi teško mogla bit fanatik ičega.
teško da bih mogla bit i OZBILJNI pristaša. a kamoli fanatik.
ja po svemu malo zagrebem po površini i onda guštam u tom ogrebanom. ne da mi se u dubinu ić.
nikad nisam.
možda sam površna. možda to nisu bile prave stvari za mene.
možda mi fali koncentracije samo.
ne znam dal je to dobro ili loše. često mi nešto odvuče pažnju pa se neko vrijeme tim bavim, al ne dugo vrijeme. ili ne intenzivno.
ne bih to nazvala hirevima. zato jer to ipak ostane u meni s nekom tinjajućom željom da se tome ponovno posvetim. sutra, preksutra, za pet godina. deset.
al uglavnom. odvelo me sad. nisam htjela o tom tolko pisat. htjela sam se smijat planinarima. dakle, pretplatila sam se na taj planinarski časopis. nisam očekivala previše, al mi je ipak bilo gušt nekako. i sad sm dobila dva broja i oba dva su smiješna. onak, nevjerojatno je kako ljudi iz ničega mogu napravit filozofiju. oko nečeg što je zaista marginalna stvar u životu se znaju lomit koplja i pjenit ko umorni konji.
a onda to meni bude smiješno. jer ja ničem ne pristupam s kompletnim srcem, valjda. ne znam. rastužuje me to. nekak. ko da nisam ljudsko biće.
al..al pogledajte ovo. prepisat ću iz časopisa:
VEZIVANJE VEZICA
(ja sam na ovo već stisla usne da se ne počnem smijat)
"...Podijelio bih zato s vama iskustvo vezivanja vezica. Možda nekima bude i zanimljivo kao i jednoj planianrki koja me ispred planinarskog doma promatrala kako vežem vezice na gojzericama (kolajah vas moli da joj kazete vase psihičko stanje u ovom momentu u olbiku komentara). Pomno je pratila kako to radim. zatim se na njezinu licu počeo pojavljivati izraz iznenađenja, koji se pretvarao u čuđenje. Tada više nije izdržala. ..."
evo. I TO je, KAO, NORMALNO SAD?
pa ak to nije smiješno, onda ja imam problema.
al najgore od sveg aje šta je taj njegov način vezanja gojzerica ZBILJA bolji. i šta ja to ne bih znala da nisam to pročitala.
nešto sam si baš razmišljala da počnem pisat za njih. onak, iz zajebancije. bar da nešto CILJANO radim. a ne sam da laprdam.
 

 
-mama, šta je s vodom? nema vode
- ne znam, nije obavijest nikakva na stubištu bila.
- a šta ima za jest?
- ništa. imaš smrznuto povrće pa si to skuhaj.
i onda sam dosla do frizidera i unutar tih par metara uspjela shvatit da mi, ko bi reko, za kuhanje treba voda, a tolko je i njoj trebalo sjedečki, pa me nazvala
- a nećeš imat vode za kuhat. ak nema vode, jel. hihihihi
- *uzdah* nda. palo mi je to na pamet.
- a skuhaj s vodom iz bokala. ak ima šta u njemu
- .. samo kamenca.
- ..hm. (sasivm ozbiljno) a ništa, pusti onda vodu iz vodokotlića. tamo bi je trebalo bit
- ..khm. dobro. čekat će te ručak kad dođeš doma
 
sva sreća šta su svi moji duhoviti pa mi je rijetko kad DOSADNO.
 
 

 
ne mogu se sjetit dal sam spavala popodne.
ako jesam, kak se ne sjećam.
ako nisam, kak mi se sad ne spava.
s obzirom da ZNAM da sam noćas oko pol 4 zaspala.
kako god. čekam da mi glava eksplodira od bolova. skupa s kičmom.
pojela sam alge. pojela sma sve alge.
dobro da se ne ljepim za prozorska stakla s razjapljenim ustima.
ne jedu se one tak. one se uzmu u šake pa se gutnu.
TAKO se jedu alge.
i malo smrde.
 
 

 
nekad se sjetim stvari kojih više nema.
tipa, da je poziv na fiksni telefon za mene.
već dugo me se nije nazvalo na fiksni. napravila je to prijateljica jednom pa je maam zbunjeno dosla u sobu i rekla zbunjeno da je za mene i ja sam se zbunjeno otišla javit i zbunjeno je pitala da šta joj je s mobitelom.
poslije me nije na fiksni više zvala.
valjda da me ne zbunjuje.
a prije sam na svaki zvon telefona naćulila uši u svojoj sobi i znala dal je za mene po šumovima koje sam iz druge sobe čula.
to je bilo, nekak, zabavno. determinirat poziv. nisam tad TOG bila svjesna.
znala sma se, davno nakon pojave mobitela, zateć, ponekad, kak uzdignute glave osluškujem šumove, nakon zvonjave, da znam dal da krenem prema telefonu il ne, al bi me onda rastužila misao da to IONAKO ne može bit za mene i da šta se igram merkanta uopće.
i tako. onda sam njemu rekla da me povremeno zove na fiksni pa se sad malo tim hranim hihihi
ko da sam ja u muzeju nekom, a on je dio stalnog postava pa mora zvat posjetioce muzeja na telefon da oni vide kak je to nekad bilo.
eto tako mi je to.
 
 
 

 
i tako koračam ja tkalčićevom s prijateljem mi kadli uočim da nam u susret dolaze dva njegova prijatelja.
jedan kojeg sam vidjela preko nekoliko puta. i jedan kojeg sam vidjela jednom al je bilo za pamćenje:D
i sretnemo se mi, moj prijatelj i ja te njih dvojica, u jednoj točci. s tom razlikom što su se njih trojica normalno pozdravila, a ja sam samo klimnula glavom i hipnozitirano zurila u onog the prijatelja.
jer mu se nisam nadala uopće i nisam ga srela od onda kad nam je bilo zabavno, a bilo nam je zabavno prije otprilike godinu i pol.
on me, međutim, samo počastio jednim nehajnim "bok" i sudjelovao u razgovoru ostale dvojice. kao, bio je neki jako zabavan razgovor o tamo nekim koncertima tipa metallica i slični užasi.
i sad ja malo blejim u njega i paralelno mi se vrti film u glavi te večeri davne s njim i pokušavam na momente isproducirat neku smiješnu repliku i isto tako PARALELNO pokušavam odgonetnut KAKO me se DOTIČNI ne sjeća.
mislim, AKO SE JA sjećam, IMAŠ SE I TI SJEĆAT, PEDERU. ono, NIJE BAŠ da SVAKI DAN izlazim s društvom van i ONDA ostanem s nekim kog sam tek UPOZNALA do JUTRA i nije baš da imam običaj s TEK UPOZNATIM ljudima MALTRETIRAT JAVNE OSOBE glazbene nam scene i STOPIRAT tamo nekim drugim ljudima s tom istom nepoznatom osobom i SANJKAT se na NASIPU i bivat u ČAMCIMA onim na SAVI i ...jebote.
pa bila sam i ja pijana, pa se sjećam, glupane smrdljivi.
on je mene najjednostavnije ignorirao. ko da je shizofren, uvražjumater.
a nismo se rastali u ružnom tonu. istina, htio me ljubit na kraju cijele balade, al sam mu rekla da necu al lijepo. i još sam ga, dobroajde, zajebavala malo oko tog. hihihi. al smijao se, šta.
sve je bilo nekak funky, čak i taj, za nas kao potencijalni par, neslavan kraj.
i okej, doše kraj njihovog razgovora, ja kontam da mu je valjda neugodno zbog tog odbijanja i to, al mislim si, jebemti, proslo je skoro dvije godine, daj. šta sad. sigurno je u meduvremenu ljubio još mnoge. šta se duri...
i odzdrave se oni, toplo i srdačno, na MOJU osobu se samo KLIMNE ovlaš glavom i putevi kretanja nam se razdvoje.
i nastavim ja tak hodat s prijateljem mi niz tkalčićevu, gurnem ruke duboko u đepove i mrzovoljno hodam naprijed, a ovaj laje i laje i skuži me pa pita da šta mi je, ja kroz zube istisnem da mi je zima i on prihvati to kao objašnjenje i nastavimo tako niz ulicu.
i tako je on pričao o nekim glupostima, a ja sam mrzovoljno koračala pored njega do trga,
dok mi nije sinulo da sam
onog the frenda zamijenila s nekim drugim njegovim frendom:DDD
 
hihihii. to je objasnilo puno toga:D
a kad su svi isti. dugih kosa i  u crnom:D
 
 

 
a fališ.
neću više sama. sve sama. pit, šetat, gledat.
NEĆU VIŠE TO.
 
od muke bi razbila porculanske šalice i onu kristalnu vazu
(kad bih imala porculanske šalice i kristalnu vazu)
(i kad bi znala da bi mi to pomoglo)
(a ne samo smeće napravilo)
 
A DAJ
 
 
 

 
o betonskoj polukugli.
ono šta se koristi da se spriječi agresivne vozače da parkiraju svoje aute na mjestima koja nisu za to predviđena. stupići ili betonske polukugle.
tako sam ja sparkirala svoj bajk uz prometni znak pokraj te betonske polukugle. koju nisam uopće percipirala. dok se nisam SAPLELA o nju.
ja uopće ne bih (digresija, kvragu) znala izgovorit SAD svoju šifru. znam je kad se čučnem pored bicikla. takomiboga. uglavnom, nakon šta sam odvezala biciklo, okrenula sam se za kojih tristo supnjeva oko svoje osi, al UNAZAD, držeći sic rukom si i okrečući ga u istom smjeru.
samim čudom je taj bicikl prošao pored betonske polukugle, i SAMIM ČUDOM sam ja samo snažno TRESNULA nogom o istu i uspjela je PREKORAČIT, tom istom nogom, A BEZ da se raspem dijelom po trotoaru, dijelom po cesti sva, s rukama, nogama, glavom, torbom i biciklom vražjim.
nije mi bilo smiješno tad, ni neugodno.
neugodno mi nije bilo jer nikog živog nije bilo na cesti, subota je, pola tri, ljudi su doma i ručaju il su u bircevima i bave se sobom i bližnjima.
smiješno mi nije bilo jer mi instinkt za preživljavanje nije dopuštao to.
ipak, tom biciklistu koji je u TOJ sekundi sasvim elegantno ulazio u TAJ zavoj, samo s druge strane ceste to UOPĆE NIJE bilo NE-SMIJEŠNO.
i uopće se nije trudio skrivat to. lice mu se sastojalo od ruba kape, sunčanih naočala i cereka od uha do uha. postojanog cereka duž cijelog tog zavoja.
ajebote.
to je bila situacija ko ono kad nam je bus split-zagreb stao iz nepoznatog razloga u neko selo iza zadra. koje se zvalo Utripizdematerine ili tako nekako. u kojem nitko nije ušao nit je itko izašao. u kojem UOPĆE nije bilo ljudi, tek jedna klupa s bakom bez zuba i jednim starcem s lulom.
i nogometnim igralištem tik uz stanicu.
s momcima koji su igrali nogomet.
i tim jednim koji je, kad je bus stao, počeo trčat sa sredine igrališta s namjerom za zabije gol, a lopta je bila ispucana prejako pa je odletila PREKO mreže i preko ceste skroz do dvorišta zgrade do.
praćen pogledima, vjerojatno, cijelog busa, s obziorm da je to bilo jedino što se događalo na toj stanici.
eto tako je bilo.
baš tad je morao fulat.
hihihi
 
 

 
joj znam da je dijalog koji slijedi idijocki, al TAMO je bio smiješan nam
(pauza nakon prvog čina)
- ste skuzile kak ŽENE sve rade. ono, skaču, vrte se, stoji na tim prstima pol sata... a frajeri niš. kaj, prišulja joj se sleđa, primi malo rukicu, primi malo nogicu, malo je oko struka PRIDRŽAVAM dok se ona oko osi vlastite rotira petnajst minuta...
- pa da. zato i postoje prima balerine. muškarci mogu eventualno bit baletani. ja bar nisam nikad čula za nekog prima baletana
- ... da, vidiš..jel to znači da se zove prima balerina jer je on prima?
- da, da, prima on nju (i tu ona napravi par kretnji muškarca pri simulaciju jebanja zguza)
- aaaa. zaaatoo...ona PRIMA.  zato je prima baler..
 
(jojužas)
 
  

 
slon reži i lupa nogom. tako zvuči.to nešto. i ne mogu dokučit jel to netko sluša muziku il opet grade nešto iznad nas.
kako god. imam i ja konja za trku.
imala sam ga i prije, al ga nisam bila svjesna.
mp3 sa zvukovima didgireedooa.
mileni moji susjedi možda to ne znaju, al taj cd se ne može slušat, onak, ...usput. to slušaš koncentrirano pa ti je dobro. to se ne sluša usput. od slušanja toga usput poludiš.
i mislim, od slušanja toga protiv svoje volje, poludiš isto.
a jadničci bi uskoro mogli bit bez izbora.
 
 

 
ono sa zubarkom. i dođem ja tak danas kod nje i ona pospremi cijelu ladicu alata meni usta i prčka tak sa svim tim i s prstima po njima i onda kad je pred kraj posla bila veli:
ja sad tebi necu stavit plombu neg ti to mozeš kod svoje il možeš i kod nas, s tim da je kod nas 200 kuna, nazovi i naruči se, plati dole na blagajni (?) i onda dođi da ti stavimo ili se dogovori sa svojom zubarkom pa nek ti ona to radi...kako hoćeš
prvo, da nisam imala usta puna instrumenata, počela bi se od sveg srca smijat jer to sad već zbilja JE KOMIČNO.
druga stvar koju bi napravila da sam imala usta upotrebljiva za to bi ta da bi je pitala da jel ja DO TAD da si PRST gurnem u ZUB i DRŽIM GA TAK dok se ne IZVTRE NJIHOVA BIROKRATSKA SRANJA po njihovim JEBENIM AMBULANTAMA
utripizdestrinine
aono..ne znam. ak idete na operaciju slušajno ubrzo..štajaznam..ima onih malih kompeltića s dve igle i crnim i bijelim koncem, ..tog se može za kupit valjda, a ukrast sigurno u hotelima..pa si uzmite to i zašijte se kad kirurzi završe s vama.
to je moj savjet.
eto.
šta drugo reći?