srp mog djeda antuna

 
ajebote ne mogu se načudit koliko je ljudima malo stalo do tuđeg vremena i truda koji se njima poklanja. i kako lako tome pretpostave vlastite trenutne prohtjeve.
neki dan sam odlučila da neću više dopuštat da se modificira moje vrijeme i planovi i programi zbog takvih razloga.
onda sam bila samo djelomično uspješna u realizaciji odluke. jer se kao nuspojava realizacije iste javila grižnja savjest- možda sam se IPAK trebala potrudit oko tog makar me se zajebalo?
potruditi u stilu: prekrojiti vlastite obaveze i planove zato da ne bi osjećala grižnju savjest jer sam luda u mozak i mislim da ako je nešto teoretski izvedivo da to MORAM napravit za druge bez obzira što u praksi pati moja osoba i bez obzira što to isto ne dobivam od njih.
a ne dobivam to od njih ne jer su loši prijatelji neg zato jer su si posložili prioritete u životu i ne dopuštaju si mentalnu redaljku.
e da.
 
živijo
 
 
 
 

 
sklona sam jazovima.
zakasni ona i grupa nam ode i ja je čekam i uđemo u sljedeći bus i pita ona da ko je sve došao i  ja kažem perica, milica, jasna, vesna, tonka, zvonka i...i onaj..znas, bio je s nama na velebitu, al je bio s onim sasvim starim ljudima
ona kaze hm...koji?
ja kazem..pa..onaj...šta je imao sasvim sijedu kosu
ona misli pa kaze...pa svi su imali sijedu kosu
ja šutim malo i kazem...znaš, malo me sram nekak al...onaj šta je ZGODAN bio
ona se počne smijat i kaže ZNAAAM ZNAAAM ZNAAAAM
ja kaem kak sad znaš
ona A znaaaam, i ja sam ga skužila i meni je zgodan bio al mi je bilo glupo reć ti to, SIGURNO na istog mislimo, ne postoje DVA takva TAKO zgodna
onda smo se počele hihotat ko šiparice, jer to i jesmo, između ostalog
i ona kae a da, kad sma ga vidla pomislila sam odmah a jooj da si BAREM mlađi
ja kaem da. ČETRDESETAK godina mlađi
i onda smo ih sreli gore i on je bio smiješan, a mi smo se cerekale ko tinejđerke dvije.
al čovjek je FRAJER. ono, ...f.r.a.j.e.r. ne paun tamo neki bez pokrića. neg frajerčina.
a već dugo nisam upoznala FRRRAAAJEERA PRAAVOOOG. od ljeta 2005.
 
 
e sad mi se ne da više o jazovima. al imam ih još.
 
 

 
i tako hodam ja uz za obrt i umjetnost muzej, nije bila još večer, al je već bio mrak KADLI spazim na onom travnatom trokutu ispred tramvajske stanice čovjeka.
za one koji nisu iz zagreba, travnati trokut je OMEĐEN živicom. ili ogradom nekom. tako da ne ide baš pod uobičajeno da ljudi STOJE na toj travi.
e ni ovaj čovjek nije stajao. neg se POZICIONIRAO u centar tog trokuta i
IZ SVE SNAGE
u zrak bacao
KLJUČEVE.
 
O-P-E-TO-V-A-N-O.
 
imao je tridesetak godina, bio je obučen kao svaki prosječni tridesetogodišnjak, čak sam iz nekog razloga pomislila da je ZGODAN.(?)
al nije on bio komični element priče. komični su bili ljudi u tramvaju koji su
SVI OD REDA
očima pratili putanju bačenih ključeva
a kako su bili bacani visoko
očiju uprith u njih
njihove su glave bile
čas uzdignute prema nebu
čas stavljene u prirodni položaj
čas uzdignute prema nebu
čas stavljene u prirodni položaj
čas uzdignute prema nebu
čas stavljene u prirodni položaj
čas uzdignute prema nebu
čas stavljene u prirodni položaj
čas uzdignute prema nebu
čas stavljene u prirodni položaj
čas uzdignute prema nebu
čas stavljene u prirodni položaj
čas uzdignute prema nebu
čas stavljene u prirodni položaj
 
zeleno se na semaforu upalilo,
čovjek se naklonio,
a tramvaj je krenuo.
 
okrenula sam se poslije da vidi di je, al ga više nije bilo.
 

 
dobila sam je zato jer sam onomad se sprdala s vegetarijancima. sad me to pljusnulo velikim otvorenim dlanom po obrazu.
i svjesna sma gospođe Ironije i samo je gledam sa smješkom. vražja, razigrana kučka.
šta je bilo. ja, naime, ..khm..ne mogu više jest meso. ne da NE SMIJEM. nego NE MOGU.
pojedem ga na silu i onda jedva čekam da se poserem.
meso s kostima ne mogu jest. i meso s tetivom onom, to ona vražja puretina ima, to isto ne mogu.
i papaline danas. pojela sam ih 5 i onda sma ostale gledala u zdjeli kak me gledaju iz zdjele s tim prženim očima i počela čekat da mi se počne srat, da izbacim to iz sebe.
i sad kad dođem negdje na večeru neku u netko mi ponudi meso, ja ću reć da ne mogu to i stavit dlan na usta i napunit obraze zrakom i klimnut naglo glavom par puta prema naprijed, a neka druga kolajah iz paralelnog svemira će me gledat s druge strane stola, zakolutat očima i reć onom s kim je došla:ojebote. evo još jedna šta je na blitvi. oćemo je ić zajebavat poslije?
AVAJ.
 
 

 
hihi. razmišljam si ja tak već duže vrijeme, boože, ti siroti građani osijeka grada, da bi se bavili planinarenjem, trebaju il putovat barem 2-3 sata autom il im pasoš treba
i di idu ak oće na kraće izlete negdje ić? bace šetnju uz polja repe il šta? uglavnom, NE!
najlogičniji mogući odgovor je, vidjela sam na tvu sad: oni se bave NORDIJSKIM HODANJEM
to vam je ono kad uzmete štapove za skijanje i hodate po ravnom.
to se može zvat "šetnja" al se, eto, može zvat i  "n.o.r.d.i.j.s.k.o h.o.d.a.nj.e." :DD
 
 
 

 
al ovdje je stvarno groblje.
ajme.
 
 

 
s obzirom da nemam previše prijateljica za druženja tipa ajmo-na-pivu-pa-poslije-di-god, ustvari, mislim da nemam NI JEDNU takvu više:D ...
il rade
il nisu u zagrebu gotovo nikad (kozo, DA, NA TEBE MISLIM)
il su promijenile životni stil
il neki drugi glupi razlozi
tako ja s veseljem dočekujem informacije o stupanju u vezu nekih od mojih vjernih prijatelja. jer ljudi kao ti moji prijatelji gotovo uvijek imaju uz sebe djevojke koje su slađušnog lica, dugog cuga i zanimljivih mozgića.
zato jer mi fali ženskih mozgova za izlazit s. valjda. il ne znam koji je drugi razlog.
i tako je on, eto,  jučer s njom bio vani. i s nama svima.
i baš mi je drago  nekak zbog njega.
 
i zbog sebe:DDD
 
ne laje pas...
 
 

 
ušao je đavo u mene. zadnjih par dana, nakon šta se oddružim do pristojnih 22h uz čaj ili nešto pitomo te krenem doma, na tramvajskoj ispalim svjetleću raketu i pomoć stiže u obliku sms-a sa koordinatama boravljenja dotičnih i onda se nacrtam unutar kratkog vremena kod njih i pijem rakija i piva i pelina i vina i smijem se glasno i pričam budalaštine i onda odem doma.
do pol dva uvijek budem doma.
ja sam s đavlom u sebi, al i odgovorna.
odgovorna s đavlom.
mislim da je od toplote to. takva jesam u proljeće.
 
I JOŠ NEŠTO. JUHE.
IMA NA PRODAJU JUHA PRIPREMLJENIH.
nisam probala al hoću. kad se spustate stepenicama do paladiuma, e onda na desno. ima gomila čajeva nekih čudnih i juha samo dvije vrste. tad bar:) i tamo raste trava i imaš osjećaj ko da će tim burton od nekud izmigoljit.
eto tako je tamo.
 
 
 

 
mučim se ko crv. znam da ne mogu samo čekat onaj feder iz flipera da me gurne, makar s njim stvari idu puno lakše.
al pojavit će se i on.
do tad se moram koprcat da ne umrem.
 
bwaaah. i mogu sad primit samo morcheebu. who can u trust...nije li to da staviš glavu na morževu peraju i zadubiš se u širom otvorene oči gazele?
rado bih nešto drugo, al ne mogu.
kontrrrraefekti.
 

 
da, da, da. to je naročito smiješno ak se sjednete na klupu bliže umjetničkom paviljonu, tam na strani praške, pa ga gledate s leđa.
A NE ZNAM. MENI je to iblo smiješno. kad sma bila jučer sva tužna i nikakva i sjela tam i mislila kak sam tužna i nikakva.
on je potjero mađare il kog već, a sjedi na konju ko da je na terapijskom jahanju.
i da. sinulo mi je maločas. neki dan sam gledala noć živih mrtvaca. od POČETKA do KRAJA. jer ne NETKO igrao igricu tristo godina i nisam znala šta bi drugo radila. i film je bio zabavan. prvih 15 minuta. a onda postao monoton. i tako do kraja.
al se nisam mogla riješit osjećaja da su te scene meni od nekud poznate. to kak ti ljudi u izlomljenim pokretima sasvim polako dolaze do glavnim glumaca i pokušavaju im nažao učinit. i rade to besrkajno uporno i beskrajno dugo i beskrajno SPORO.
i onda mi je sinulo. danas. kad sam sjela na rub bazena i čekala da mi se tijelo aklimatizira. i digla pogleda da vidim u koju ću od 4 trake uć.
moje pitanje glasi:kada penzioneri NE IDU na bazen?
ajebote. a zbilja bi trebali imat sporu i brzu traku. ko kaj postoje one blagajne u konzumu. sad sam već toliko drska da se svrstavam u "brzu". svaka traka ima po dva penzića i po dva normalna plivača. tako da u ni jednoj traci ne možeš normalno plivat.
neg slalom vozit.
mrzim.
 
 

 
neki ljudi, ili malo stariji ili malo drugačiji ili sve to skupa zajedno u odnosu na mene, ne podržavaju druženja u parkovima.
uz mrak i alkohol.
to, kažu, rade djeca. i to, kažu, rade pijanci.
uglavnom, sve svoje koemntare podvlače pod opći pojam "gluposti".
a to uopće nije točno. iz moje perspektive. štajaznam.
družit se u parku pijući...pa ..to je kao piknik, al po noći.
istina, zadnji put sam to radila jučer, a prije toga u srednjoj školi:) al zato šta se krećem među takvim ljudima koji spadaju u prvi odlomak loga mi.
nije da ja ne bi htjela češće.
ma.
budale.
 

 
jel joj glava ide ispred il iza?
 
(eto, jitterbug, OVAKO to izgleda kad ja ne objašnjavam:P)
 
 

 
ono šta mene živcira u ginekološkim čekaonicama je gordost. stoji žena trudna do zuba i pored nje stoji GORDI muž joj. ili dečko. on je GORD.
znam da je to lijepo, ustvari, al mene to, eto, živcira.
zato jer oni u cijelom tom projektu moraju samo jebat i bit gordi.
a lako je tako bit gord.
jebat još lakše.
i tako sam ja takvom jednom paru ušla u privatni prostor. oni su sjedili na dvije stolice na kraju niza, a ja ne. stajala sam pored njih, a kad mi je dopizdilo, onda sam čučnula. bolje čučim neg šta stojim. kako sam vrlo brzo shvatila da čučim na prolazu, pomaknula sam se prema njima.
i tu se dogodio ulazak u privatni prostor. to je ulazak ak je mora ruka bila 2 mm od njenog bedra. valjda. ne znam šta je ak nije to. i onda je ona okrenula glavu za deset stupnjeva (nije ni trebala više) i pogledala me. gordi otac je odigao glavu s njenog ramena (jer je NJEMU teško, a ne njoj, naravno), uspravio kičmicu i zurio u mene.
da.
ja sam ih pogledala iz svoje žablje perspektive i tako smo se gledali kratkih par sekundi (predugo). meni je to bilo smiješno, al se nisam nasmijala neg sam progutala ono što kažu knedlu, makar se ne radi o nikakvoj knedli jer nikad nakon gutanja nisam ništa sitijia i onda sam se digla i osjećala se glupasto. uto je došla sestra i rekla:kolajahić, jesi piškila, milo?
e TAD sam se tek počela za ozbiljno osjećat glupasto.
da. ja znam da trebam pišat prije, al ne volim kod njih pišat jer nemaju papira, hladno je i smrdi. a ne mogu ni lagat baš.
pa sam rekla:
"pa.....nisam ovdje.al nisam ni davno."
ona je ipak rekla da odem probat. i tako sam otišla.
eto. a vi? 
 

 
uzmem ja psa si svog u ruke i kažem mami: znaš, mama, mislim da se on zaljubio u mene od kad sam se vratila
kaže ona da sumnja i pita ona da zašto?
kažem ja:pa stalno mi u krevet dolazi. ozbiljno.
kaže ona: to je zato jer je slijep, gluh, ne njuši najbolje i totalno je dezorijentiran u prostoru
uzdahnem ja samo.
i onda par sati nakon toga nakon šta smo govorile malo ja, malo ona i tak neko vrijeme, ona zašuti malo i kaže svečano: kolajah, onaj koji je ludo zaljubljen u tebe te upravo nestrpljivo čeka
a ja umjesto da se sjetim razgovora od prije par sati, ja se strzam i pomislim, u tom djeliću sekunde, da je  NekiLijepiNazivZaDečka moj dole jer je bio jednom dole, a da mi nije reko prije neg tek kad je došo, a čudno je da on bude ispred zgrade jer on živi daleko skroz jako daleko od mene i onda sma ja tu stala i zagrcnula se i onda...ah. shvatila sve i dobro.
otišla pustit psa na pišanje.
i gledala sami ipak malo oko zgrade jel možda ipak došo, al nije.
 
(i ja nemam ni jedan naziv da ga njime zovem, a da ga istovremeno ne sprdam, a trebao mi je sad tu u ovom tekstu mi baš je. da. bah)
 
 

 
čarobni moji tramvaji.
njih dvojica iza mene su žustro pričali o kršćanstvu, o produhovljenju, o spoznaji i duhovnom rastu. ja sam pomsilila kako nikad u tramvaju nisam čula ikoji suvisli razgovor, a pogotovo ne ovakve tematike. naslonila sam se na kutiju za štancanje karata, gledala kroz prozor i osluškivala pozadinu si.
tri stolice od narančaste kutije bile su zauzete trima osobama. koje su čitale. čovjek od 65 godina čitao je geo. ili nešto slično tome. osoba ispred njega je moj bivši profesor hindija. indijac, koji je čitao večernjak. osoba ispred njega je bila ženska osoba koja je čitala odeblju knjigu.
oni su to radili kao da je danje svjetlo,a oni uz to još imaju i lampicu malu na čelo zataknutu da im osvjetljava tekst.
a ne kao da je devet navečer jednog siječnja, a lampe u tramvaju razbijene.
dvije djevojke do mene. stoje. nakon trenutka tišine, jedna saopći drugoj san. to je bio neki lijepi san. tako je zvučao. o livadi, njima dvjema i još nečem šta su pokušale ulovit, al nisu mogli. objekt lova mi je promakao ušima, al sam vrlo vjerno  imala sliku sna njenog u glavi. makar sam netrmice zurila u pločnike savske. i pokušavala dokučit iz daljnjeg razgovora šta su to lovile neuspješno.
tada sam na stanici kod savske gimnazije skužila kako pretršava trotoar, od ruba do dvorišta. najnormalije na svijetu.
velik kao čiuvava, al ipak samo miš.
ono, miš.
i zato sam istegnula vrat si, teatralno i nehotice, pretjerano za osobu koja se vozi u tramvaju, al nimalo čudno za osobu koja je u filmu fekonstrukcije tuđeg sna i bez momentalne konekcije sa realnošću.  
istegnula vrat prema prozoru da ga vidim. jel sam umislila da su lovile miša pa im je pobjegao pa ja sad vidim miša. il je to zbilja miš. u savskoj. ispod svih tih lampi.
druga do mene, nevezana za ove dvije snovite, niti za one duhovnjake, niti za one čitače, neg jedna sasvim sama, a pored mene me trgnula smijehom.
imala je walkman i pogled na mišu i smijeh na usnama.
ne znam dal se smijala meni il njemu (il je možda ćaknuta? mislim da ipak nije) al smo se pogledale kao "ajme..štaa?" i onda više nismo.
one sa snom ga nisu vdijele, pogledala sam ih.
ni oni o kršćanstvu isto jer su mu leđima bili okrenuti.
ni oni šta su čitali ga nisu vidjeli jer su čitali.
samo sam ga ja vidjela i ona i još možda poneko.
 
a onda sma izašla i kupila krumpirušu.
znate, mislim da u tu krumpirišu stavljaju chilli. po novom. tam ona pekara kod vjesnika. pitajte ih drugi put. i piajte zašto to rade. meni se nije dalo vraćat velčeras. i isto ću ih pitat zašto mi uvijek daju zagorenu makar ih ima jošpet nezagorenih.
jel i vama daju zagorenu?
možda ima pik na mene.