srp mog djeda antuna

 
to što pišete o dijetama su čiste gluposti.
budite mjesec i pol pod nervozom i jakim stresom.
TO JE FORMULA ZA IZGUBIT KILE.
ja sam, eto, počela s tim krajem osmog i sad izgledam NAPROSTO FANTASTIČNO.
bogamimoga.
imam super trbuh.
 
 
 

 
ustvari, siki je, kao, čekao tramvaj. a ja sam, kao, čekala prijateljicu na tramvajskoj stanici.
a USTVARI sam ja čekala tramvaj, a siki je čekao mene.
to je kad se s rogatim idem bost. tako mi i treba. a šta sam ja mogla znat.
ODNOSNO, dotični je inicirao dijalog sa mnom. što sam ja htjela svest na najmanju moguću mjeru. pa sam na dolazak tramvaja ostala stajat na mjestu dok je on krenuo uć. nakon spoznaje da ja ne ulazim, dotični se vratio i pitao me da šta. ja sam rekla da čekam prijateljicu.
tragikomični moment je bio kad mi je nakon trećeg propuštenog tramvaja i popušene cigarete priznao da on stanuje 100m dalje i da je htio pričat sa mnom.
"e SAD sam tek u problemu" pomislih.
a velika kvou-kvoučina mi je zvonila nad glavom.
kvou kvou, kolajah. kvou kvou.
NO, metoda namještanja alarma na mobitelu, pod nazivom: "a? tam si? oke, krećem odmah" nije me nikad iznevjerila.
pa tako ni sad.
 
 
 

 
eh što ću sad živjet.
 
ja sam Kolajah.
 
Kolajah Reborn.
 
(samo da se odmamurlim i naspavam.)
 
 

 
prošla
 
sam
 
 
 

 
s realizacijom projekta juha-za-van.s obzirom da se, od kad sam o tome pričala, a ima već 2-3 godine, isto nije ostvarilo u zagrebu, moram uzet stvar u svoje ruke.
pod sutra počinjem kuhat provjerene recepte. onda cu počet smišljat svoje. onda ću otić u obrtničku komoru i izvadit tam papire i onda ću otvorit svoj dućančić (kak idu kvačice tu?).
za blogere će bit shema dve juhe po cijeni jedne. i za još neke drage mi ljude.
i ako nitko drugi neće dolazit, onda ću propast.
ak da onda ne.
 
moram smislit ime i to je to.
 

 
onda?
 

 
ja odgajam ljude.
ne još s diplomom, neg ovak. za sad.
sjednem se u birc. uvijek taj isti birc na jarunu. i listam stranice. nekad jer moram, nekad jer želim. to je moj birc za listanje.
i nakon par minuta dođe njegovo veličanstvo konobar. vidim ga izdaleka da ide pa gledam u neku točku u daljini dok mi ne dođe do ruba stola, onda ga pogledam, on kaže izvoli, ja kažem bok, može kava s mlijekom, on se okrene na peti i ode.
ja nekak volim da ljudi uspostave eye contact sa mnom kad pričam s njima, makar se radilo o pukom naručivanju kofeina. inače se osjećam kao govno.
čini li me to nenormalnom?
on me pogledao u oči. AKO ćemo se igrat da ja imam ticala povrh glave. inače ne.
i nije to napravio prvi put. ni drugi put.
onda sam odlučila da ga se mora odgojit. tako da na njegovo "izvoli?" razmišljam.
i radim to dugo.
čulna strana mog razmišljanja glasi "ermmm ..ermmm...ermm..." sve dok gad ne svrne pogled na mene. to nije pogled učtivog ponašanja, istina. to je pogled: "koji kurac ti treba tolko vremena da naručiš jednu stvar od deset kojih imaš na izbor".
ali je ipak pogled.
tako da sam u principu ja taj put pobijedila. i pobjeđivala sam sve naredne odlaske tamo.
 
luzerčina.
 
 
 

 
izvadila bih si svaki organ, stavila ga na spužvu i pokrila dekom.
da mi se svi dobro odmore. i pustila ih tako neko vrijeme.
spaavaajate, spaavaaajte komponente. spaavajaaate
 
ni-na na-na
pšššššš...pššššššš
 
 

 
više neću o akcijama vezanim za njih pričat u futuru. kad mi se drugi put pojavi log s njima kao temom počet će sa: \"jučer sam...\".
to su oni što iznad glave mi šta već dvije godine buše i lupaju i ruše zidove i koji su konačno od stana najnormalnijeg napravili dvoranu. sa ko zna čime unutra. mozda nemaju rasvjetu nego je u zidove ugrađena ploča neka pa ti zidovi isijavaju. i sve nešto tako perverzno. to su oni koji su u deset navečer znali instalacije postavljat. i bušit svrdlom tko zna što. u deset. navečer. to su oni koji su nam napravili rupu na stropu veceja. i u koju je bila nagurana plava plastična vrećica još par dana. to su oni koji su maljevima nešto lemali gore pa je žbuka nam padala u kupaoni na sve. na ručnike. na kreme. na češljeve. na mene dok pišam. na mene dok perem ruke. na mene dok se tuširam. s tim da se nisma uvijek mogla tuširat. jer je voda često bila zatvorena. jer ONI postavalju SVOJE NOVE I SUPERCOOL cijevi.
obećala sam si da ću, kad će imat tulum useljenja, otić gore i poubijat ih sve. no, razočarali su me. bili su tihi i do 12 završili s tim.
no, jučer se gore nešto događalo. em što je bilo puno ljudi koji su priačli, em što su od stana napravili dvoranu pa je to odzvanjalo po cijelom kvartu, em što su na svakom prozoru po dvoje- troje vodili VAŽNE razgovore s glavama izbačenim van, da slučajno ne bih ja nešto prečula valjda, em što su U GLAS svi pjevali dok je netko svirao na KLAVIRU, em što je bio barem jedan par nogu, a možda i više njih u ŠTIKLAMA koje su se neprestano šetale od jednog kraja stana do drugog.
sve to u tri ujutro.
nisam ja tamo neki partibrejker. nek se ljudi zabavljaju. samo sam jednom isla srat ljudima da se stišaju, i radilo se o jedan sat u noći, o ljetu i slovencima koji su bez ikakvih skrupula u taj mir upalili liniju s narodnjacimai držali je upaljenu dugo. 
e pa neš mi u tuđoj zemlji se tak ponašat i još drkat ljude sa smeće.
al nije nimoja tolerancija NEOGRANIČENA. oni rade budale od nas. od svih stanara rade budale.
uglavnom, drugi log o temi:"moji susjedi iznad mene" će bit il u crnoj kronici. il ce ispast krasan dijalog od njega. vjerojatnije nego monolog. ne volim drzat monologe. volim ljudima postavljat pitanja da se osjete glupima i posramljenima i da SAMI dodu do tog.
JEDVA ČEKAM drugi njihov tulum i moje stanje nadrkanosti. samo da se to poklopi.
 
joj što ću se zabavljat. 
 
 

 
ne mogu si nać ženskog para. jednostavno ne mogu. to je moje prokletstvo. jednom bilo i nikad više. neće se ponovit. a JEBOTE.
ide mi to na živce s vremena na vrijeme.
nema veze s homoseksualnim odnosima. zaboga.
 
 
 
 

 
listopada sedmog dveišeste sam se jednostavno probudila i odlučila sve one na svoj način skraćene hlače odnjet kod krojačice.
TOLIKO mi se dugo prigovaralo zbog toga, a ja sam imala TOLIKO jake argumente za ne.
i danas se dogodilo. samo od sebe. sinulo mi je. ko sunce kad poslije kiše proljetne grane.
"pa da. to je fakat glupo. imat ih sfrkane sa zihericama fiksirane".
i eto sad cu otic do tete.
 
 

 
moj mozak je ispran. mogu razmišljat samo o jednoj stvari, a time i pričat samo  o tome. sve ostalo mi ne tangira amigdalu  i apsolutno ničim me ne privlači na mentalno procesiranje.
randle mcmurphy. s njim se trenutno identificiram. na kraju će me koknut dobronamjerni indijanac iz čistog saučešća.
vidjeh maločas yuppija koji se zna opustit. lijepo je to. bio je u odijelu, kravata, cipele i to. uredno počešljan i obrijan. gel u kosi. to odijelo je bilo jedno od onih koje je naviklo da ga nosi hitro tijelo odlazeći od stola do stola i noseći jakovažnepapire. i naviklo je da sjedi po raznim važnim sastancima da da daaaa. a sad je to odijelo bilo osupnuto, mislim. jer ga je tijelo nosilo mirno i opušteno posred ulice. i ruka tog tijela je u jednoj držala aktovku (mrzim tu riječ), a u drugoj je to tijelo držalo sladoled. i tako je osupnuto odijelo na opštenom tijelu hodalo trotoarom. polako. opušteno. smireno.
ja sam iza svega toga sjedila na biciklu i pokušavala održavat ravnotežu i PROĆ tu scenu.
lijepo je kad se čovjek TAKO može opustit. konačno sam ga zaobišla i stala na semaforu. kojeg on nije registrirao. bez ikakvog trzaja je prešao prek crvenog na ljubljanskoj skupa s tom aktovkom, sladoledom i osupnutim odijelom.
isto tako, dala sam žmigavac na biciklu.khm. nisma dugo vozila bicikl, a često sam vozila auto. išla sma zaobić BABU na trotoaru i dala lijevi žmigavac. to sam skužila nakon šta mi je lanac počeo proizvodit čudne zvukove.
ja sam nešto kao idiot il šta?
 
ajmo van.
  

 
jučer oko 19 nas je faks ispljunuo van. bio je već skoro-pa-mrak, živih ljudi je bilo, al su im se obrisi nazirali tek tamo negdje preko ceste. parking poluparazan.
stala sam i razmišljala gdje sam parkirala. a onda sam skužila.
"došla je."
"a? ko? a! zrinka. eee, zrinka, tuu saam , zriiinnkaaaa...." (i topot koraka kak nestaju u udaljini)
 
zrak je imao drugačiji miris. i temperaturu. prestalo je bit ljeto. sad je to konačno prestalo bit. došla je. krasna moja.
tad sam znala da mi za otic van navečer i vratit se doma nesmrznuta nece vise bit od pomoći deblja vesta i brz hod.
al sam ipak i jučer otisla bezjakna. čisto da mi ne kaže da šta sam tako defenzivna.
 

 
19:57 kolajin prijatelj: bi išla u purgeraj s nama? svirka i to.
20:07 kolajah: idem s anom do xy. dođemo poslije valjda.
20: 10 kolajin prijatelj: ne znam dal to još stoji. iskrslo mi nešto, al brijem da dečki idu. pa se njima javi ak ćete bit za.
20:11 kolajah: ali poslao si mi poruku prije DESET minuta. šta ti je iskrsnulo? kaj honorarno radiš ko vatrogasac?
 
idijot.
 

 
eto to mi je. pregršt dana. tako mi i treba kad se dignem u osam i napravim sve do 13h. a tek kasnije popodne se događaju mentalne radne akcije koje ce isto brzo bit gotove. jer sam danas ja učiteljica. i vrsni pedagog. tjah.
a onda opet do pol devet čekat. da se skupimo pod izgovorom sastanka, a u stvari ce se sve svest na ispijanje pive.
a šta ću sad? zvat ću anu oće sa mnom kavu pit do popodne. nema mi druge. makar nekak mislim da će me odjebat.
blah. app.
ana, oćeš? (promijenili su konobara, nema straha od terora:)))