srp mog djeda antuna

 
nakon samo dvije pive jedan od prijatelja mi uputio je upit meni osobno glede branja maslina ove godine. sam od sebe, ničim potaknut. jesam mu se istim prijetila ljetos kad je kod mene namakao stopala u moru, al tko mene dozivljava ozbiljno. na to su se još neki uključili u razgovor sa željom da prisustvuju navedenom.
24 sata kasnije sjedila sam sa drugom nekom ekipom na drugoj terasi i gledala sunce kako nestaje iza zagrebačkih zgrada. s obzirom da bih teoretski mogla udomit još par ljudi, pitala sam ih na pola ozbiljno, na pola kroz zajebanciju da jel oce ic brat masline mojoj noni. the more the merrier.
na što su oni naglo trznuli svoje kičmice u vertikalan položaj, digli vratove, pojačali sjaj u očima i frenetično počeli pljeskat dlanovima.
čudaci. čudaci težaci.
tak može reagirat samo netko tko nikad maslina brao nije.
znam to.
tak sam reagirala i ja prije svog prvog branja:D
 
 

 
mda. dobro kaže onaj. jebena virtuala.
fale mi izazi lica drugih ljudi. i smijanje glasnicama, a ne zagradama.
 
 

 
ovaploćeni sam umor. ovog se neću riješit još dugo. kontam. moram na rehabilitaciju.
tam je neki dečko stajao ispred hitne, u jednoj ruci držao cigaretu, a ispod miške druge gips koji je skinuo s ruke. hihi. eh. eto. to je školski primjer humora u slikama. nemrem ja sad to riječima napisat tak da bude smiješno.
i kad ju je žena na rtg-u po drugi put pozvala unutra, ja sam sa sredine čekaonice glasno prošaptala: "to zbog ceeerviksa". neka naša glupa, interna, na tom mjestu nastala zajebancija. to bude dobro do momenta kad ona ulazi unutra i ošine te pogledom.
al onda onaj dio kad ona uđe i vrata se za njom zatvore nije dobar. kad ostanete sami u čekaonici s par ljudi, a jeka cerviksa još lebdi eterom.
na prvi pogled sam slegnula ramenima i nacerila se. ostale sam ignorirala praveći se da stružem noktom nepostojeću mrljicu na trenirci na koljenima:D
 
 

 
došle srnice opet...:( popizdit ću.
joj šta ne volim one smajliće šta su živi. šta skaču, lupaju se čekićem po glavi, gackaju po lokvi, belje se, klanjaju, _______ (umetni radnju)
male histerične pikule.
bwah i zijev.
 
jitt, reci nešto.
 
 

 
danas je na semaforu do mene stao kombi pun muškaraca iz časopisa.
prvi znakoviti kašljuc nisam protumačila kao znakoviti neg kao pušački pa sam nastavila histerično stiskat mp3 tražeći pjesmu i pogledavat svako tolko na semafor dal je pozelenio. imam onu kazeticu sa žnorom šta se prek nje može slušat sve u šta je se ušteka (?):).
na drugi znakoviti kašljuc sam se okrenula s pogledom koji uputim mušici na staklu, s tim ih odgledala i isti taj pogled vratila na mp3. i dalje histerično tražeći pjesmu i pogledavajući na semafor.
oni su u meduvremenu samo gledali. znaju dozvat al ne znaju šta bi dalje. pa gledaju. onako ukočeni. njih 8-9.
na treći sam se opet okrenula jer sam osjećala da bulje al oni i opet nisu ništa napravili. samo su gledali. ono, ni da medu sobom nesto kazu il da se počnu gurkat bar.  a nije to bio poster s unutarnje strane kombija naljepljen na stakla s muškarcima, kao što sam pomislila u jednom trenu,  nego su to bili pravi ljudi. ukipljeni.
ja sam i dalje histerično tražila pjesmu i chekirala semafor.
a oni se nisu bojali ni ništa. a mogli su se bojat. mozda ja nisam ja koja traži pjesmu i gleda svjetla. mozda sam ja bombaš samoubojica i namještam timer za bombu.
možda.
njima takvo nešto nije palo na pamet. bar nisu tako izgledali.
al bili su vraški zgodni. ne moj-tip zgodni. al zgodni. ko onaj šta leži na plaži, a žena kaže da zašto se nisu nasukali na otok sa solarijem, pa on njoj kaže da imaju sunce.
e TAKO zgodni.
 
 

 
ovaj dan je, u konačnici, ipak tužno završio.
a nisam htjela da bude tako.
 
Tužno uvijek pobijedi Kolaju :(
 
 

 
ja mislim da ja više nisam u vezi.
majkumujebem.
 
javi se KONAČNO, piččččko
 
 

 
danas imam problema s nošenjem glave.
sramotno je koliko meni malo treba da se napijem. jučer sam odlučila alkoholizirat se do granice kad ti fali još jedna da ti bude loše i kirurškom preciznošću sam uspjela to ostvarit.
i sad ne mogu više mislit o čem da pišem.
 
 

 
brojat ću nogama mjesto za sadnice. to znam radit.
vidjela sam tetu iz zrinjevca jučer. stoji u čizmama na rubu parka i napravi jedan korak i kaže:jedaaan. napravi drugi i kaže:dvaa. i onda pokaže prstom zemlju tik do svojih stopala i slavobitno kaže: TU SADIMO.
 
majku
ti
jebem
 

 
ono što ću napravit poslije sutra je da ću se napušit.
ustvari, plan A je da se strahovito napijemo. ako zadovoljimo određene uvjete. i to metodom paralelne abecede. dakle, paralelno se pije jedan element iz skupine Pivo i jedan element iz skupine Žestica slijedeći abecedni im poredak.
plan B je prva rečenica. s drugom garniturom ljudi.
kako god okreneš, ispada dobro. u konačnici.
 

 
 ...psa vodiš na uzici, a on odluči stat i njuškat štogodvećnjuška taman kad prolaziš pored klupe gdje dvojica sjede i pričaju, a staza je uska, a ti se bojiš na travu zakoračit i maknut od njih jer se bojiš trave. (jer u travi ima dreka). i onda on stoji i ko magarac se odupire nogama kad ga cimneš. a ti stojiš momcima iz profila okrenuta, pa im leđa okreneš, pa opet profil, a oni stišaju prvo glas, a onda skroz prestanu pričat jer im je neugodno valjda isto i onda tako oni sjede, a ti stojiš na pol koraka od njih i okrećeš se oko svoje osi djelomično i sve to tako neko vrijeme. predugo neko vrijeme.a pas njuška na mjestu.
i u konačnici se posere.
bolimeglavastrahovito
 

 
:D
i dobro, šta sad. odem na iskon i vidim glasaljku za najzgodnijeg stanara u kući i odlučim da idem glasat. to je 20 sec razmišljanjam o nečem drugom, a ne onom što me mori. to je dobro.
eliminirala sam odma ove koje znam koji su. zoran je onaj iz doma s crtama po glavi. taj mi nije jako lijepi. simon je onaj čija mama ima dugu kosu i koji za sebe, skupa sa svojom mamom, misli da je nadnaravno biće. idijoti. nikša je onaj koji se igra galeba. taj mi je lijepi ali nema mi tu thrila nekog ak glasam za nekog za kog znam kak izgleda:D
ostali su tomislav, ante i danijel. i sad gledam i zamišljam kako bi mogao izgledat netko tko se zove tim imenima i zaključim da bi tomislav mogo najzgodniji bit i kliknem njega. hihih. ispalo je da je samo 5 POSTO ljudi za tomislava glasalo. to je ujedno i najmanji postotak koji je itko od te šestorice dobio:DD
intucijie nemam. eto. hihihi. a mozda bi se meni bas taj svidio jako, jako, jako. ionako me bije glas, bar sta se moje mame tiče, da se meni uvijek sviđaju neki tipovi čudnih crta lica. da ne kažem ružnjikavih.
danas cu da idem vidit tomislava. oh. za 15 minuta. il kad vec? krasno. eto još malo aktivnosti kontra osjećaju. divota.
ustvari, mozete mi i vi reć koji je to. onako, opisno. ja sam upoznata sa stanarima jer sam gledala prvu epizodu big brothera. a gledala sam je jer sam taj petak ostala doma učit i kad sam skuzila da počinje nova sezona malo sam vagala dal da ucim il da gledam i zaključila da tu nema dileme jer da se bb jednostavno MORA gledat jer je to stvar OPĆE INFORMIRANOSTI...jer da kak ću sudjelovat u razgovorima budućim inače:D
ja se mogu u svašta uvjerit.
koji je taj?
 
 
 

 
ja se prenjavam. često. to je ono kad se zadubite u nešto pa vas nešto prene. što se manifestira trzajem cijelog tijela i kratkim udahom tokom kojeg izgovorite jedno slabo artikulirano:"a".
prenjavam se češće nego svi moji prijatelji zajedno. ne znam zašto je tome tako. ne brinem se baš oko tog al me samo zanima zašto.
i trigger za pren nikad nije nešto šta se ne bi moglo očekivat. tipa, prodje bicikl pored mene, a meni s leđa. netko mi trkne stolac na kojem sjedim. dođe konobar i veli da oće naplatit.
al ja se svejedno prenem. ko da sam neki aboriđanin u zapadnom svijetu.
zadnji pren je bio danas. sjedim s curama u bircu i proučavam neki tekst tražeći IKAKAV smisao u toj besmislici i konobar dođe i zamoli me da se pomaknem u stranu jer zagrađujem prolaz. ustvari, rekao je:"oprosti, možeš li..." . ja sma se tad osjećala ko dorothy kad luta ozom i odjednom čuje gromki glas od nikud kako joj se obraća. bogamimoga. nisam normalna.
tako da sam u skladu s tim i reagirala.
na to se konobar, ta matrica mi je poznata već, počeo zbunjeno smijat i ispričavat.
ja ne znam zašto ja tako, ali ja tako.
voljela bih da ne.
 
ima i nastavak pod nazivom: "kuda me, kvragu, odvela ova rečenica?"
kasnije je došao promijenit pepeljaru, al na način da mi je prišao sa strane, blago savinuo noge da mi bude u ravnini glave njegova glava i sa udaljenosti od metar i pol polako prošaptao: "ja ću sad promijenit pepeljaru.može?"
hihihi:D
"a šta, pa čitala sam tam nekaj, a ti si nekak naglo došo s leđa mi i nisma skužila i...ah. ma ne znam. stalno mi se to događa"
"pa evo. u redu. sad sam te oprezno obavijestio  o svojim kretanjima, sad je valjda oke sve. ha?"
"aha. je. možda još bolje bi  bilo da ja tebi dam broj mobitela pa da me sa šanka nazoveš kad ćeš uopće kretat prema sim, da budem stoposto upozorena na tebe..."
njegova reakcija i reakcija cura je bila takva da je momentalno bacila novo svjetlo na moju izjavu i natjerala me da izgovorim rečenicu sa početka drugog dijela ovog teksta.
 

 
skuzila sam da zadnje vrijeme sjedam za komp namrgođena i da odlazim od njega s izrazom dosade. a ne traje akademska godina pa nisu seminari u pitanju:D
ne znam sad šta ću s tom spoznajom. s obzrom da znam da sam ja u stanju jest nutellu dok mi želudac ne iskrvari. gadi mi se i sve a znam da je u principu fina.
hihi.ajme.
 
 
 

 
volim gledat televiziju. ciljano. ono, jojgle, večeras je neki dobar film. i onda dodem pet do pred telku i gledam. il: srijedom je ona dobra emisija. i onda se sjednem tad pred telku i gledam.
al ima onih kojima je televizija stalno upaljena. s takvima živim. ponekad odem u nečije tuđe stanove se družit pa je i tamo upaljena. onako, čisto da se čuje nešto. da se netko kreće u kutijici. da se povremeno ti zvukovi i kretanja prokomentiraju. ili da se samo zabulji u njih ako je vođena tema nekom dosadna.
ne volim to. ne samo zato šta mi se glava takvim nesvjesnim gledanjem televizije IPAK napuni novim ulošcima, jeftinijim deterdžentom, nečijom rastavom, ljubavnim jadima mlade forenzičarke, profesionalnim uspjehom kirurga, tužnom sudbinom dječaka stradalog u prometnoj nesreći, nego i zato što je to, još banalniji razlog, izvor buke.
nitko ne bi htio da ga ja percipiram kao izvor buke. pod uvjetom da se taj želi sa mnom družit.
šta upaljena televizija nije ko da si majka cendravom petogodišnjaku? to je upravo takav osjećaj.
moja nona ciljano gleda televiziju.ne upali je prije šest popodne, al kad je upali,  montira se na fotelju i sjedi tako u zombi položaju dok sapunica ne završi, a onda nastavi dalje sumanuto radit večeru, zaljevat cvijeće i sve ostalo šta bake rade.
istina, ima problema sa ulogom ciljane gledačice i none, odnosno to dvoje joj počne kolidirat ako joj ja upadnem u termin. onda prvo počne mahat rukama iz fotelje i vikat: "biž, mala", a nakon tog, pogleda fiksiranog za ekran počne ispitivat da šta oću jest. ja kažem da ništa sad i da ću gledat to s njom, al zna ona da mene to ne zanima pa se digne i pogleda još uvijek na ekranu počne spremat večeru.
onda meni to bude glupo i odguram je natrag na fotelju i nestanem joj iz vidnog polja u vidu dvorišta. tamo gledam jel neka smokva za jest, onda idem vidit kolko je bajama narasla i čudit se kak je puno, odem do koka i gledam se malo s njim, odem do bunara viknut par samoglasnika da bruji i onda ostatak vremena sjedim pod smokvom i kopkam si ranice eventualne.
..erm..sad sam opet skrenula s teme..hm.