srp mog djeda antuna

 
šta je dobro u tome da na bazenu konverzaciju započne čovjek koji je na treningu s vama koji ste tamo rekreativno?
to što imate 50m fore razmislit šta ćete mu odgovorit kad otpliva to:))
makar, to bježanje usred razgovora nalazim u najmanju od svih ruka nepristojnim. ko da ja sretnem nekog na cesti i započnemo neku priču i onda usred razgovora počnem bjesomučno trčat niz ulicu.
 

 
ne znam zašto volim spavat vani. kad ne volim. i ne znam zašto to forsiram. kad gotovo ni jednu noć ne spavam duže od dva sata. sve skupa.
a pa to je krasno. da. bonaca ujutro. i zvijezde navečer. i kupanje poslije ponoći, prije uvlačenja u vreće, između svih onih planktona.
samo, nekako..uvijek zaboravim kad se trebam odlučit na tako nešto..
zaboravim na dvije đukele na velebitu koje su lajale oko šatora cijelu noć
zaboravim na zlo sunce u pol šest ujutro koje te natjera da se probudiš il ugušiš u šatoru (početnička greška glede postavljanja istog)
zaboravim na policajca kojem krmeljave dajemo dokumente
zaboravim na karaoke za njemačke turiste 20 m od naše plaže
zaboravim na dinu dvornika s plaže nasuprot do 3 ujutro
zaboravim na smetlara gradskih plaža kojem u 6 počinje šljaka
zaboravim na ribare koji se svojim prdekajućim brodovima vraćaju s mora od 3 do 6 ujutro
zaboravim na beach party
zaboravim na godzilaste bijesne komarce
 
sve to zaboravim.
a zaboravit ću i do drugog ljeta.
i opet ću to radit.
podsjetite me, molim.
da ne.
  

 
kak sam saznavala muziku prek zgrada. a da nisam ni znala.:
(da "saznavala muziku"...)
kad sam bila mala često sam prolazila pokraj grafita "azra". tad sam mislila da je to ona crvenokosa, frćkave kose azra koja je bila ljubimica ekipe z3. onog dječjeg ŠtaGodToBilo šta su vodili bucka, darko i ..onaj treći. ivica.
za grafit "đole" sam znala da se to nije moj trener atletike potpisao niti da je to ispisala i jedna od cura koje je on trenirao (maakr je bio strahovito zgodan i bio nam pojam muškarca tad. a i sad, mnijem, ne izgleda loše:)) al ni izdaleka nisam pomislila da postoji jedan balašević koji se zove...
a za ono na zgradi di šećem pesa..."disciplina kičme". nisam NI IZDALEKA mogla ZAMISLIT uopće ŠTA je to.
s vremenom sam sve to počela slušat.
al uvijek kad skužim da prolazim pored njih sjetim se i male azre i jonnyja i balaševića i trenera i koje i ..i upitnika:))
 
ma.
 

 
zašto je dom sportova bolji od mladosti?
zato šta na prodaji karata i garderobi rade žene od 50plus majčinski nastrojene. reći će vam: "mala, obuci si japanke, prehladit ćeš jajnike" i sve nešto u tom stilu.
na mladosti nije tak. tam se ulovim kak spontano uvučem trbuh i ispravim kralježnicu kad prolazim hodnikom. hihi. i moram otrpit blejanje. a ne bi niš rekla da imaju u ŠTA gledat. jebote. a kad me djevojka na garderobi pogleda, dođe mi da se rasplačem i počnem je preklinjat da mi oprosti što god da sam joj napravila. (a samo sam joj dala vješalicu u ruke)
i dom sportova ima veće garderobe. ne jako veće, al veće. jedino im se klupe u tim garderobama prekobicavaju. što je jednom smiješno, drugi put nije, al treći put već znaš na šta treba pazit.
i u domu sportova tuševi ne valjaju. ne valjaju više neg šta ne valjaju na mladosti. al se u domu sportova žene kupaju u ženskim tuširaonama,a muškarci u muškim. to korisnici mladosti iz nekog razloga nikako da usvoje. nikako da skontaju da je trokutić s kuglicom iznad sebe i vrlo uskim pravokutnicima vertikalno postavljenim ispod njega - simbol za ženski prostor. mogla bih si ove godine uzet u zadatak obrazovat ih i u tom pogledu. sigh.
no ono definitivno najbolje kod doma sportova je što ste tamo najmlađi. najmlađi ste ukoliko imate do 50 godina. to je ZASTA gerijatrijski bazen. al to je i najbolje.
jer jedino tam plivam najbrže od ostalih. nitko MENE ne čeka.
 
 

 
ispovijest natasche kampusch. od 45 minuta. najbolje mirišu tuđa govna. nda. ovo je sličnije rtl-u neg novoj. zato ja sad moram čamit tu do pol 12. ah.
na svadbama se uvijek nađe neka žena koja se jako hvata za buket. a nemrem rec da je to pravilo s obziorm da sam bila na tri svadbe i od te tri na jednoj uspjela eskivirat tu akciju. i sjedit na štengama s ostalim dezerterima i ćaskat ćaskotine.
al na ova dva bacanja sam bila. i uvijek bude ta neka koja se hvata. ja stojim po strani i čačkam nos.s obzirom da i JESAM navratnaNOS GURNUTA u cijelu tu stupidnu igru. još uvijek se nisam osvetila tima koji su prstom upirali u mene i gurali me sa stolice. što ne znači da ni neću.
na ovom zadnjem bacanju nisam bila pijana. samo nisam bila bas jako trijezna. tako da sam se osjećala strahovito glupo. na onom prvom sam se napila. jako. da, na onom na kojem se nisam smjela. na onom na kojem sam bila kuma.
na kojem sam hodala bosa. među svom tom njihovom fensišmensi rodbinom.
a nitko mi nije ništa rekao. neg tek poslije. da jesam baš morala. ah. a jebote. pa nisam povraćala po nikom.
uostalom, ja skidam cipele i za manje alkohola od tog.
idijoti.
 

 
kaaako se zoooveee onaj praaaščić kojiii...hmmmm..ček, ne znam tak. ispočetka sve:
kad sam ja bila mala, a to je bilo krajem '80ih, prikazivao se na telki dokumentarac u nastavcima. o praščiću. divljesvinjskom praščiću. vepriću.
a bio je dobar jer je pričan iz prvog lica. s tim nekim kenjkavim glasom. vidite sliku veprića kak hoda šumom s nosom na zemlji i čujete glas odraslog muškarca kako kenjkavo kaže:jojojoj gladan sam, gladan, valjda je ostao još pokoji žir za mene.
i tome slično.
ja sam voljela to. sam me zanima kak se zvao taj prasac mali. ak se zvao. a MORAO se zvat nekak. kvragu.
a?
 

 
jednu od ovih nedavnih nedjelja sam bila na hreliću. s obzirom da sam tjedan prije tog potrošila na KRČENJE vlastite sobe u vidu bacanja stvari koje mi je svih ovih godina iz nekog razloga bilo žao bacit, a koje nisu služile ničem, odlučila sam da više neću kupovat. odnosno, ak nešto kupim, nešto će morat letit van iz kuće. tako da sam na hrelić otišla turistički. s čvrstom odlukom da ću samo krotko hodat uz Kontrolora Letova i bit tamo ISKLJUČIVO u svojstvu njegove sugovornice.
i trzalo me na sve strane. vidi ovo, vidi ono. al nisam se dala. umara taj unutarnji monolog. "kolajah, ne treba ti kubura", "kolajah, ne treba ti JEDNA babuška", "kolajah, ne treba ti starinska DŽEZVA". i oduprijela sam se.
a onda sam ugledala. TO. probala sam promijenit smjer kretanja al se Kontrolor nije dao. znala sam da se neću moć suzdržat i da ću htjet to imat.
knjiga o pletenju.
bila je krasna. NOVA, uz sve to. za početnike. upravo ono šta mi treba. nisam je htjela, a htjela sam je. nešto kao kad u bircu naručim tonik, i pitaju me jel inku il šveps, pa ja kažem bilokoji, a nadam se švepsu.
uglavnom, nisam je dobila. jer se tip nije htio cjenkat, a Kontrolor je. SREĆOM. treba me spasit od mene same.
zato sam si nepunih tjedan dana nakon toga kupila životinjice. sigh. bilo je prejako. u onom vražjem mercatoneu. nisam našla to šta sam tražila i krenula sam najnormalnije prema izlazu. al pogrešnim putem, očito. dječji odjel do sad nisam doživljavala kao  mjesto grijeha. nisam imala problema s tim. a onda sam ih vidjela. životinjice. u plastičnoj kantici. one male, domaće. ima ih 21 unutra. magarci, konji, svinje, kokoši.
i jedna jako velika krava.
kao mala sam imala takve životinjice koje su netragom nestale. najbolja je bila svinja s prasićima.njih 12. bili su manji od polovice malog nokta na ruci mi. TAKO mali. jako sam ih čuvala. a onda su svi nestali. mozda smo ih nekome dali. ne znam.
uglavnom, sad imam životinje opet. (bez prasića:( )
majka me preko naočala pogledala kad sam se pojavila s tim doma. samo je uzdahnula i rekla da trošim novce bezveze. a ona ne kuži to. kak je ne vesele životinjice?
zato sam joj, kad je otišla spavat, stavila pijetla na jogurt u frižider. i konja iza staklenke s krastavcima. i kozu na margarin. i kravu iza šalica za mlijeko. i ovcu pokraj četkica.i magarca u kruh.
ujutro su me sve one dočekale na otvorenom omotu od čokolade. okupljene oko zadnjeg komadića čokolade.one iste za koju sam im rekla da mi je ne pojedu.
pizde.
 
 

 
to je već postalo agresivno. to s tim plastičnim bocama. neki dan je žena s plastičnim vrećicama promijenila pravac kretanja u luk ne bi li se približila meni na klupi i izbliza vidjela dal mi u boci ima vode.
lešinari.
i onda samo bez riječi produžila dalje.
a danas na zrinjevcu je liku do mene čovjek došao do klupe i PITAO ga jel boca prazna i dal je može uzet.
treba uvest neku policiju za to.
počet ću pit stvari iz tetrpaka kad sjedim u parku. s obzirom da nisam vična otvaranju staklenih boca upaljačem. sokove. ima i vino u tetrpaku. vranac.
ometala.
 

 
a baš sad JESAM ko mali iz afrike neki sa suhim biljem na uzici oko struka ovješenim. pokušavam ga ulovit već DVA tjedna. šta sama, šta uz pomoć drugih, al ne ide. danas ću otić tamo zadnji put.
i onda će to bit to. ak ga ne ulovim, zauvijek ću se pozdravit u mislima s njim i nikad se tamo više neću vratiti.
 
 
ermm...dobro, to, a  mozda i ostavim čovjeku broj mobitela pa nek mi se javi kad slon dođe:))
 

 
bwah. krenula sam se pravit da spavam popodne, al sam u konačnici zbilja zaspala. i radila to do 23h. NISAM sretna zbog tog.
zadnje vrijeme imam zanimljive snove. nisu više onako krasno dalijevski, al su i dalje zanimljivi.
u par navrata sam sanjala da ne mogu otvorit oči. tj. da mogu, al da ne vidim. to nije baš neki san koji si želiš sanjat više od jednom. al ja ga ipak sanjam. zadnji takav s neotvaranjem je bio da hodam tkalčom i, eto, ne vidim. a onda IPAK skuzim da nisam potpuno slijepa s obzirom da uhvatim svoj odraz u nekom prozoru na ulici - vidim sebe kak si pokušavam razmaknut kapke, al mi ne ide baš. i onda skuzim da vidim cestu i arhitekturu grada, al da ne vidim ljude. khm.
i isto tak sam sanjala svoje dijete neki dan. moje dijete vam je dobro. ono neće plakat čak i kad ga zaboravim u sobi na katu i ne nahranim DVA TJEDNA. kad se napokon pojavim gore, ono će bit blijedo i uvenulo, sa PLIJESNI na obrazima, al će mi se, to moje dijete meni razveselit makar sam takva mama kakva jesam. (?)
i prije par tjedana sam sanjala da varam dečka si. i to s prtenjačom. koji je bio prtenjača duhom, ali je IZGLEDAO kao ferić. hihi
sve od navedenog još i mogu razumijet. čak i dio s prtenjačom kužim.
al ZAŠTO, pobogu, FERIĆOLIKI PRTENJAČA?:D
 

 
kurac, pička, sisa, seks sa domaćim životinjama
eto vam pa me sad opravdano prijavljujte. hihihihi.
 
 

 
ja moram spavat i to.
oči su mi zbunjene. nisam gledala u ekran dva mjeseca pa sad ne znaju šta ih je snašlo. stakličaste su i roze.
slušam massima. radim to već neko vrijeme. išla bi u muvi sa starim kad dotični svira, al ne mogu zbog sponzoruša i debelih konja. kao, doć ću ja od 24 i moj stari od 40 i kusur i tam ćemo sjedit i pit pivu sat, dva. isprva se nije činilo lošom idejom, al sam iznjela ideju prijateljici koja mi je ukazala na to KAKO bi TA kombinacija izgledala u MUVIPABU. hihi
a isto smo tak jednom bili u dućanu i nešto se zakačili prije tog (zbog moje jezičine) i onda smo se u dućkasu pomirili na moju inicijativu i ja sam rekla:a jel me još uvijek voliš? (hihi) i nagnula se da ga poljubim....hihi a dvije žene su prolazile i čudno nas pogledale, a stari se ukočio i rekao: "znaš, kad ljudi vide muškarca mojih godina i djevojku tvojih kako se grle i ljube na.... " tu sam ja već počela urlikat od smijeha i ubrzala ispred njega tam sve do tjestenina da pobjegnem od mjesta na kojem je ta rečenica uopće izgovorena.
a do KAD se to smije radit? do desete mi godine?
 
bwah.
  
 

 
...
(s kojom tipkom se stavi ona točka puna i velika?:))
 

 
jela sam sendviš sa seitanom. ne znam šta je to. znam da to jedu oni kaj se igraju da su alternativni. ne znam. mislim da je tog okusa i kozje govance. nakon što se dotična najela chillija.
eto to mislim.
i mislim da se preseravaju svi oni koji kazu da je to fino. to moze eventualno bit ZANIMLJIVOG okusa. to i sve tome slično. beskvasni kruh i soja i sve takve neke gluposti.
i mislim da se preseravaju svi oni koji kažu da je to odvratno. to može eventualno bit DRUGAČIJEG okusa. stvar je navike.
danas sam živčana.
 
 

 
kupila sam muffin. napokon jesam.
imala sam ga čak priliku jest na nekom davnom rođendanu al sam pila pivu u momentu kad mi ga se nudilo pa nisam. nudilo mi ga se još jednom kasnije al mi onda nije bilo do hrane. jer sam od nuđenja#1 i nuđenja #2 popila još jednu pivu i jednu rakiju. meni je to dosta da ne poželim nakon tog ništa pit i ništa jest.
makar se radilo o muffinima.
a FRENDICA mi je pričala o muffinima. muffini su ti, kolajah, super. kak to nisi probala? moraš to probat! odlični su, odični, odlični, odlični. i tjerala me tamo da kupim muffin u kaptol centru. prodaju ih tam kod veceja. ne u sklopu veceja:) nisam tad ipak.
to je bilo prije ..prije dosta. ima 3 godine od tad. sigurno.
i jučer sam ga kupila. tramvaj me iskrcao ravno pred vrata pekarnice u kojoj sam već prije vidjela te tamnočokoladnosočnoizgledajuće kolače u papirnatim zdjeličicama i u momentu kad sam nagazila na asfalt odlučila da idem probat muffin.
e-kolajah-moraš-to-probat-to-ti-je-super muffin. TAJ muffin.
ne znam. možda ona ima velikih retoričkih sposobnosti. mozda ja imam bujnu maštu. al...
al...muffin je, zaboga, samo... NABREKLA KAKAO KOCKA, jebogabog.
najobičnija kakao kocka koju moja majka nekad zna napravit u protvanu.
isusatiboga.
nabrekla kakao kocka...
 
muda pod bubrege.