srp mog djeda antuna

 
on je moj novi strah.
tri stvari sam se bojala u zivotu. dvije su bile stvarne.
kao mala sam se bojala čovjeka-pauka. nije to bio spajdrmen neg neki neprijatelj himen...h.e.m.a.n.a :) zamisljala sam da mi visi na prozorskoj dasci i morala provjeravat večerima da ustvari ne visi. da bi mogla mirno spavat.
u srednjoj školi sam se bojala pankera.tih gumenih poluljudi u polučoporima. nikad mi ni jedan panker nije ništa nažao učinio. čak su bili vrlo korektni na koncertima kad bih se našla na podu. al ipak sam ih se bojala.
a DANAS sam vidjela svoj novi strah. najstrašniji od svih. ono kak je u moulholland driveu strašno ono čudovište koje izviri iza ugla...e to čudovište je ZLATOKOSA prema OVOM.
zaista je.
došao je na stanicu, dopustio mi da ga ugledam i stao korak iza leđa mi. podlo. nisam mogla to. morala sam se maknut i okrenut mu se očima. s obzirom da sam zanijemila usred razgovora i samo zurila ukočeno u prijateljicu.
ja mislim da je on neki đavo.
...ustvari, neću.
neću opisivat kak je izgledao. još da me koji slučajem vidi tu pa me KOJIM SLUČAJEM nađe naljućen. ja ne želim njega naljutit. nitko ga ne želi naljutit.
imao je između ostalih strašnih stvari naprstke. skroz do zglobova onih šta mu spajaju prste sa šakom. na SVIM prstima je to imao. s rogovljem i razni drugim reljefima po njima.
ja nisam nikad takvo nešto vidjela, a da nije bilo u ekranu. ozbiljno. ja mislim da on nije odavde. takvih nisam po zagrebu vidjela. a provodim dosta vremena po ulicama u centru. takvih nema tu. zato mislim da nije odavde. jer mora imat još nekog ko ce ga podrzavat u toj njegovoj istini.
za podrzavat nekog u takvoj istini treba, mnijem, PUNO ljudi.
 
 
 

 
došla sam u knjižnicu vratit knjige i posudit neke i sve to bez imalo nade da ću do neta doć jer je iskustvo pokazalo da to nije u ovom mjestu moguće.
a sad je bilo slobodno mjesto i sad sam zatečena i ne znam šta bih otipkala.
erhm.
a niš. idem off onda. štajaznam. pitat nonu jel orahovice ima za zagreb. orahovica je dobra. kad se mućka s mlijekom i ledom.
zvuci ko da ne valja, al valja.
ako puno tog popijete, a prethodno probdijete dvije noći, vrlo velika je vjerojatnost da necete sic na odgovarajućoj stanici. a ja frenda zajebavam. da se sjedne nacugan u tramvaj i vozika gradom. jer to stvarno i čini. a onda odem s njim na more i fulam otok:D
ajbok
 
 
 
 

 
evo.
jučer sam rekla kratko "da." i okrenula glavu prema kukuruzima koji su prolazili pokraj prozora kad  je stariji gospodin pokušao započet sa monm komunikaciju preko izjave o tome da je prejaka klima i da cemo se prehladit.
i isto sam jučer odrezala kratko da "nemam." i okrenula glavu od njega dok je on sa zlatnim zubom i romskim porijeklom stajao na semaforu slavonske.
i srezala sam, jučer isto, onom u odijelu s crvenim očima koji se očešao o nas i započeo razgovor, da mislim da se ne znamo i ubrzala korak i nisam se okretala vise za njim
i isto jučer, dok sam čekala na haustoru, onaj sa štakom koji je došao i uz puno puf pant došepao gore i vadio cigaretu i buljio u mene, nisam ga ni jednom pogledala, nego sam grčevito gledala na onaj dio parka koji je zahtjevao okrenutu glavu toliko da mi dotični bude na periferiji perifernog vida.
 
i to i nije takav veliki problem. radit to. ae. priznajem.
al zato sad nemam priču:)
 

 
ak na putovanju tražiš komfor kao i kod kuće, zašto onda putuješ?
to je jedina rečenica koja valja u cijelom tom glupom filmu.
 
sjetite se tog kad ćete se pakirat.
 
 

 
ja mislim da imam problema sa smijanjem. da mi je smiješno nešto šta drugima nije.
ili im uopće nije smiješno.
ili im nije smiješno TOLIKO.
a ne znam. već duže vrijeme mi se to spočitava. i danas isto. al od strane neke sasvim druge osobe.
e TO me zabrinulo.
 
A ŠTA PUNJENJE MADRACA NIJE SMIJEŠAN POSAO, JEBOTE.
(što god to bilo)
 
 

 
 
ja sam jako loše. nadam se samo da me sutra neće ništa (više) prisilit da ostanem u zagrebu i pišem glupe logove po cijele dane.
zbilja se nadam da neće.
u protivnom bi mi se nešto strašno moglo dogodit s psihom.
(nešto što nije do sad:))
 
hihi...(evoga..histerični cerek..ah)
 
 

 
odrasli muškarac nakon 3 liza postane sasvim siguran da je pogriješio pri izboru okusa, al i slastičarnice. al odrasli muškarac ne kuka.
ja kažem:ajme, jer ni moj ne valja, al odrasli muškarac ne kaže ništa. samo mu se na licu vidi da nije zadovoljan.
onda ja analitički obradim okus, boju i teksturu sladoleda, s negativnom kritikom, a on kaze :ehmhm
cijelo to vrijeme šetamo polako. ja sinhoronizirano koracima jedem loš sladoled, al ga odrasli mušakarc guta. ne kuka. guta ga. velikim, brzim zalogajima. tako moj brat jede blitvu. i sve drugo šta ne voli. ne kuka da ne voli bltvu. samo je nabaca što brže u usta da se riješi tog.
tako i odrasli muškarac jede sladoled.
ja kazem: pa ne moramo ga jest ak je loš.
on kaze:ma oke je.
i guta. s mrkim licem.
meni bude smiješno al ga ne zajebavam kad je mrk neg gledam u čamce pored kojih prolazimo i grizem si usnicu da se ne počnem smijat.
onda se okrenem i kazem: oš moj? moj je mozda bolji?
no sranje, tokom trampe ja skuzim da mog ima puno više neg njegovog. (jer ja svog nisam luđački gutala)
i on to vidi, al ne kaže ništa.
lizne ga i tu kaze prvu artikuliranu dužu rečenicu: ovaj je još gori
ja kaem:a bacit ćemo ih, šta. ni meni ne valja
a odrasli muškarac stisne zube i uperi pogled u daljinu i ne kaže ništa. ne kuka. izdržat će on. tak ih se uči. da ne plaču i da ne kukaju ko babe. zato on ne plače i ne kuka.
a meni smiješno.  a nemreš se odraslom muškarcu smijat kad te mrko pogleda i onda ti više ništa nije smiješno. onda se bolje smijat u brodove.
kad ga opet pogledam, odrasli muškarac vise nema nadlakticu priljubljenu uzvlastita rebra i lakat svinut tako da mu šaka s kornetom bude tik ispred ustiju, niti on više sumanuto jede ledeni užas.
sad mu nadlaktica i rebra tvore kut od 45, a isto tako i podlaktica i nadlaktica. sav je u 45 :D i samo tu i tamo lizne vrhom jezika.
nakon 3 minute više ne radi ni to nego razvuče lakat sad na 90 stupnjeva već i UOPĆE se više ne trudi lizat nego ga samo, eto, tako NOSI u ruci.
ne kuka.
 
a da vi znate njega, bilo bi vam isto jako smiješno ko i meni:DD
 
 
 

 
u zagrebu ima previše ljudi.
prije sam mogla sjedit na klupi tako da nikog ne dotičem bedrima. i dić nogu i ispružit je. i tako satima.
sad više ne.
sad dođu neke šta su ispit položile i revno o tome medusobno zele raspravljat. al dođe i njihov šutljivi kolega koji se doslovno UGURA između svoje kolegice i moje guzice.
i dve minute nakon dođe mudroliki čiča i pita me jel slobodno mjesto meni s lijeve strane. eto, on PITA, debilu intvoretirani!
a ne moš starog čiču mudrolikog odbit.
onda sam sjedila između njih ko idiot i izgledala ko da nisam zadovoljna.
danas je zbilja usran dan. mi.
 

 
ponekad poželim živjet u gradu.
gdje žive građani.
ne životinje.
 
znam tog malog od kad je dijete bio. antipatično, drsko stovrenje. sad ima 20 godina. često radi tulume. pozove ljude, sjede oko stola, širom otvori prozore i onda se natječu u tome tko će jače urlikat. uz to često slušaju glazbu. narodnjake. naravno.i znaju to radit do dugo u noć.
životinjski krici.
urlici.
i često zna razgovarat sa svojim prijateljima na ulici il u zgradi nasuprot. sigurna sam da se zna služit mobitelom, al on to ipak ne čini tim medijem. nego se nalakti na prozor i urliče.
životinjski.
sad gleda nogometno. nekad sam. nekad u društvu. prati svaku utakmicu. a to traje po cijele dane. da nema njega, zaboravila bi na to. znam to jer moja soba gleda na njegovu sobu. a ja po cijele dane učim .ili iz drugih razloga obitavam u njoj.
i ka dje sam nije normalan. plješće. psuje. jebe majku trenutnom idiotu koji se lopta po livadi tam u njemačkoj.
viče:waa waa
 
a ja čekam da poludim. zbilja čekam. a ne treba mi još puno. osjećam to u sebi. sasvim sam poremećena. ne zbog njega.
al on bi mogo najebat.
 
 

 
na unutrašnjoj strani kapaka
imam obrise tvoga lica
nacrtane iz onog kuta
iz kojeg te inače vidim
kad stojimo
jedno
nasuprot
drugom
 
zato često žmirim.
 
dok šećem psa iza zgrade
hodam kroz grad
sjedim na zrinjevcu
kad je crveno na semaforu
u bilo kojem redu bilo koje blagajne
dok ležim prije nego zaspem
i dok ležim nakon što se probudim
u kinu prije nego počne film
i malo još nakon što završi
(dok ide odjavna glazba)
 
i u tramvaju.
ako me vidite da žmirim u tramvaju
to se ja vozim s njim.
 
i ne prilazite.
molim.
 
bar dok ne razdvojim kapke.
 
 

 
blog.hr ... sad sam tvoja
 
 

 
jebeš to. nije efikasno.
 
izbola bih te zaraženim ostima. i posolila.
 
 

 
htjela sam pisat o čovjeku s auto-ormarom, al necu sad. navečer il kad već.
zijev.
imam satelit u oku:D
ovo nije metafora.
 
 

 
jednom ću popit previše tableta. nekih.
 
(kad nađem dovoljno dobar razlog za umrijet.)
 
 

 
na kog se ložiš?