srp mog djeda antuna

 
1.
očiju više nemam
jer
su
ih
pojeli
moljci
i mačke su se nastanile
u očnim dupljama
i
kratko
nakon
toga
 
umrle.
 
2.
vidjela sam jednog šta je iz marquesovog romana ispao. nekog koji nije napisan. al necu pisat o tome jer sam već nekom pričala o tome. to mi je ko za kaznu u školi da sastav moram prepisivat il tak nešto.
 
3.
nasla sam na polici cd od jednog bivšeg prije par godina. pornić. s natpisom: "mislim da ti neće škodit. " :D...(budala.)
 
 

 
di mi je nestalo ono zrnce s kape?:/
al imam sjećanje na njega i stoički ću ga čekat.
 
 

 
kak se zove ona rijetka životinjska vrsta u africi srodna žirafi, a ima noge ko zebra?
i kožne rogove.
kopilot? kilopot? kolopot?
 
 

 
ovak je bilo. jedan je stajao za roštiljem i pipkao meso vilicom, drugi je sjedio na stolici (jedinoj) i pipkao pivo jezikom, treći je stajao pored i pipkao trbuh prstima.
sva trojica su imala 25 godina više od mene.
i međusobno su pričali. ja im nisam smetala.
povremeno sam uzela čašu jednog od njih i srknula pive. onda bi došla do ruba krova i gledala kolko daleko mogu stajat od dima, a da ujedno ne pokisnem. onda sam čučnula i dirala prstima staklenu vunu koja je bila nabacana u jednom dijelu šupe uz pitanje:jel ovo staklena vuna?. onda sam stajala pored nekog od nijh i grickala si kožicu uz palac. onda sam onog kaj tam živi pitala da jel ono  u dnu vrta kajsija. (bila je.) onda sam strugala noktom malo cigle od koji je šupa bila napravljena i gledala kak mi ostaje crveno pod noktima. i gledala sam malo prema nebu da vbidim oće prestat kiša. i koracima brojala  dužinu i širinu šupe.
a onda sam čučnula i čučnuta gledala prema onom za klofat tepihe.
 
tad su me uzeli kao temu.
jedan je reko: joj, kad sam se ja mogo čučnut.
drugi je reko: eh. ja se mogu čučnut. al se nemrem dić
prvi je reko:a ja ni to nemrem.
drugi je reko:eh. godine. kaj smo mi sve mogli kad smo mladi bili.
 
a tek SAD se MENI obratili:
prvi je reko, proročanski i zlobno: al ne brini. ne buš ni ti to mogla!
 
hihih. znam radit super teatralne face pa sam napravila jednu izbezumljenu sa primjesom pustite-me-na-miru.
a tek poslije sam ih umarala predlažući im razne projekte koje bi ibl odobro ostvarit, al su me uglavnom samo ismijavali:D
 
 

 
ja mislim da su mi se vrhovi ušiju počeli šiljit.
 
 

 
 
da bar umre.
 
 
 

 
jel imate nekad osjećaj da, kad vam se jako piša, da vam pišalina curi iz zubiju? ne okusni neg taktilni osjećaj?
e ja tog nisam imala jako dugo. skontah to maločas.
 
(a to je zato jer sam prosta i čučnem di stignem:/ ..:D)
 

 
srela sam sad kad sam doma išla jednu malu. desetak godina. imala je haljinu jednakog kroja kao i ja. i isto joj je stajala. gola leđa i trbuščić:D
nosila je hrpu novina u ruci, pa joj je dio pao, pa se sagnula pokupit to, pa joj je pao ostatak i ostala samo dva komada u rukama još.
stala sam, skinula slušalice i pitala jel treba pomoć, al ona je nabrzaka skupila to već i nastavila dalje hodat i počela ljutito:
ma, ne treba. ovo mi je već druga tura. ak nije to onda su boce. (sad oponaša mamu) ajde, odnesi novine. odnesi i ove. ajde još jednom. odnesi boce. kupi kruh. kupi mlijeko. staaalno nešto!
hihi. pa jel dobiš šta love za to?
pa...a dobijem.
e pa vidiš. bar nešto. ajbok.
bok.
i tad smo došli do kante plave za papir, ja sam produžila dalje i čula tresak, na što sam se okrenula i vidjela malu da je ispustila novine da padnu na pod, stavila šake na kukove i zurila teatralno bijesno u njih :D
smiješna mala:)
 
 

 
pamtim im izraze lica. susreti dugi 10ak sekundi, a sjećanja na to...vječna.
jedan sidaš na ulici madrida, izmlaćeni bodul na braču, vilolika tinejđerka s frulom u grmu usred ljubljane...
i onaj jedan..dok sam u autu čekala zeleno, bez fokusa gledala preko krovova kuća u daljini i puštala da mi se niz kameno lice slijevaju suze koje nisam mogla niti htjela zaustavljat...onaj koji je bio u traci do mene, piknuo trubu da mi privuče pozornost i kad mu je to uspjelo, utisnuo nokte jedne ruke u sredinu dlana, a palac digao u zrak i rekao: "drž se"
 
 

 
zato jer sam gledala seinfelda, sjetila sam se zapamtit broj parkinga. 337. ono šta nisam zapamtila bilo je mjesto na kojem sam izašla pješke iz garaže.
zato sam ušla u nju kroz nasumce izabran ulaz i ostala malo stajat pred parkirnim mjestom niske dvoznamenkaste brojke.
situacija je bila za kme pa sam napravila kme.to je ono kad stavite lice za plakanje i kroz nos ispustite dva puta zrak u kratkim intervalima.
malo nakon tog sam si osigurala prisutnost u razgovorima određenog broja ljudi bar na neko vrijeme. pričat će o tome kak sam stajala na savskoj na semaforu, a ozz je sjedio u godotu i kak je u jednom momentu okrenuo pogled prema cesti i vidio mene kak nacerena sjedim u autu i gledam u njega, a onda ga pokušavam upalit i stić ove koji su otišli i pobjeć ovima iza mene koji su trubili.
mislim..ne znam. to meni nije jako anegdotalno. nije mi bilo ni ono kad sam skretala u nehajsku i oduzela prednost i malo se po trotoaru vozila, skup s njima dvojicom, a to se IPAK još uvijek prepričava, makar je prošlo već tri godine od tog.
 
 

 
nema šta drugo bit neg kavorka.
unatrag mjesec i pol upoznala sam dva muškarca i obadvojica su nakon kratkog vremena imala želju ljubit me. a iz sasvim pouzdanih izvora sam saznala da im za takvo nešto u principu treba duže vremena.
to je to. kavorka. jednostavno sam neodoljiva.
 
još kad bi im godište bilo sedamdeset i neko, a ne s početka ovog stoljeća...
 
 

 
bila sam danas na rtg-u (jer mi je super padat s bicikla i imat komplikacije još dugo poslije tog i jer se volim družit s radiolozima).
baš sam gledala..to je super posao. moraš znat 5 stvari samo:
- reć: "dajte pismenu izjavu da niste trudni" i znat ispružit kažiprst prema bilježnici za pismene izjave o negiranju drugog stanja
- reć: obucite si odijelo I NE POMOĆ pacijentu neg ga pustit da se sam bori s pancirkom-kaputom od 20 kila i vješalicom s koje mu to padne pa padne i vješalica i sve skupa po podu
- znat reć: "budite mirni" i namjestit stroj na odgovarajuće mjesto. a SVAKA manja budala zna di se šta u tijelu nalazi. bar otprilike.
- znat pritisnut prekidač
- znat reć: za pet minuta će bit gotovo
 
ipak, ti ljudi su izuzetno dragi i sve.
 
ustvari sam ovo napisala samo zato jer mi se NI JEDNOM nije dogodilo da mi netko POMOGNE obuć pancirku-kaput neg STOJE I GLEDAJU kako mi SVAKI put padnu prvo pancirka pa vješalica!
 
opet sam skrenula. htjela sma pričat o tome kak me bilo strah. kak sam čekala u redu gomilu minuta da bih zamolila sestru da me slika makar nisam došla u dobar termin i kak sam izmuzla obećanje da će me primit i otišla sjest u čekaonicu prepunu starih ljudi i kak su ti stari ljudi svi redom, a bilo ih je desetak, počeli upirat prstom u mene i govorit :ona, ONA, NJU , nju , NJU!!, a jedan je imao i štaku i lupkao njome frenetično po podu i kak sam ja stajala nasred čekaonice i gledala njihova izborana lica i usta koja se pomiču i kak sam pogledala ove u redu iza mene koji su promatrali cijelu tu scenu sa znatiželjom ljudi koji dugo čekaju i kojima je dosadno i kak sam odlučila ostat stajat na mjestu i ne približavat se ovima šta su vikali i kak se na kraju ispostavilo da je cijela ta ona-ona-nju-nju scena bila zato da se mene angažira da skinem nekoj baki naušnice jer nije takva mogla ić na slikanje.
 

 
jel da da je čudno da se nakon 3 stanice žena starija od 50 godina s dvije vrećice počne dizat u tramvaju i govorit vama, koji imate 24 i stojite pored nje, da se rađe vi sjednete jer da je njoj ipak lakše stajat.
jel da da je to čudno? i da biste se svi pitali da zašto?
i ja sam se pitala, a s obzirom da nisam nasla odgovor pitala sam nju da zašto.
- pa zato jer ste vi trudnica..(tu je ja gledam umobolno) ..kaj ne? ...(jos uvijek je onak gledam)..kaj niste?
- pa..nisam. ( i sjednem :D)
 
 

 
paulicija je rekla: znaš, za vezu na daljinu trebaš puno mašte.
 
ja sam rekla: znam.
 
 
(danas ću napisat milijun logova. možda.)
 

 
jel zna netko omjer brašna i vode za smjesu onu s kojom se rade maske za maskenbal (u kombinaciji s novinama) il takve neke stvari?
a?