srp mog djeda antuna

 
me OPET srela kontrola u tramvaju kad NISAM imala kartu.
e znate šta, pederi. jebite si majku frekventnu. da se od sad pa do ljeta vozim tramvajem SVAKI dan i da mi SVAKI dan lupate kazne za šveranje, to ne bi bilo NI BLIZU onome kolko sam uštedjela vozeći se for free u vašim kantama.
zaista bih kupovala karte da je cijena razumna, zaista bih. ali 6.50 je puno s obzirom da se vozim max 15 minuta. I S OBZIROM da uglavnom moram stajat i NITKO me ne poslužuje hranom i pićem i NITKO mi ne ponudi novine za čitanje da prikratim vrijeme. i još imate obzira reć kako ta ista karta koje iskoristim samo šestinu od ukupnog vremena za koje je predviđena NE VRIJEDI u oba smjera.
mislim, zagreb nije new york. NE TREBA mi SVAKODNEVNO sat i pol od mjesta A do mjesta B.
slomite si kičmu i sišite vlastiti kurac.
 
maJEBOtakavgrad.
 

 
i tako. pročitala sam i skriptirala određenu količinu gradiva koje ne razumijem. al ga mogu nekvalitetno naštrebat. probala sma si razjansit to svojim primjerima. i jasno mi je. al kad me profesor pita da mu to objasnim matematičkim simbolima, neću znat. i počet će se derat na mene. a meni mozak ne funkcionira na brojevima. štajasadtumogu. a on je nesuđeni pmfovac pa sad nas tu jebe s tim. sasvim neopravdano.
želim mu vruć žarač s čilijem na vrhu duboko u guzici.
i ujutro sam se popišala, umila i jela. nakon tog sam stavila na oči sjenilo i maskaru. nisam dugo.
došla sam u sobu i počela spremat krevet. regoč je pitao:
kam ideš?
k: pa..nikam
r: ...
k: trebaš auto?
r: ne.
k: ...
r: kam ideš?
k: pa kam bi išla! učit idem
r: kam ideš prije?
k: kojih problema imaš?
r: pa kaj si se našminkala
k: pa tak.
r: kam ideš poslije?
k: šta ti treba prazan stan?
r: ne.
k: pa kaj me ispituješ kam idem
r: pa kaj si se ti našminkala
 
onda smo prekinuli razgovor koji očito nije vodio nikam.
da, istina je da se cure depiliraju i šminkaju zbog drugih (NE SERITE DA NIJE ISTINA), ali samo ponekad to rade i za sebe.
 

 
hihi. bila sam ljuta na mjesnog čarobnjaka. nešto smo se kao vozili autom nekim primorskim mjestašcem (ne ja i čarobnjak neg ja i gizmo) i završili na vrhu litice gdje se cesta postepeno sasvim sužavala, a onda potpuno nestala i pretvorila u rub kuće s jedne strane i strmopizdinu s druge. s obzirom da je pozicija bila više nego riskantna, postupili smo ko šta bi i svako normalan postupio, tako da smo hitro uzeli vrlo dugu i vrlo jaku špagu sa stražnjeg sica,spustili prednji i stražnji prozor i oko onog okvira zavezali špagu, popeli se rukama i nogama po zidu kuće do otvorenog prozora sobe i čvrsto držali drugi kraj štrika da nam auto ne odleti u provaliju..
hhi..bozze, JEDVA čekam da prestanem sanjat infantilne snove. al zbilja. dosta mi je više tog...
onda se uzjebala vlansica kuće, pa je tam zvala sve neke ljude pa su se sjatili svi mještani i čudili se auto i govorili:eaeaeaeae a kako ćemo a šta ćemo eaeae
i onda su rekli da će pozvat mjesnog čarobnjaka. a mjesni čarobnjak je bio debeo i trebalo mu je pun kuac da se popne do litice. i smrdio je na lažnjaka. imao je napol izvučenu potkošulju i masne hlače. i stao je pored auta koji se klatio napred nazad i mudro gledao u njega, a svi mještani su gledali u čarobnjaka ko da je sam isus krist na tu liticu sišao.
a sve to su radili dok smo mi na SVOJIM rukama držali težinu klatećeg auta.
u tom nekom momentu mi je puko film pa sam počela vrištat s prozora da odjebe sa filmskim forama i da preskoči pogrešnu čarobnjačku sintaksu koja će nam auto pretvorit u teglu s cvijećem, pa u žabu, pa u rolu papira neg da odma kaže prave riječi pa da se više taj auto pretvori u orla i da nas odvede u vražju mater odavde
 
hihi.
 
a on je polako digo svoj tusti vrat prema nama gore na prozoru i onda je, kvragu, zvonio alarm.
 
 

 
jesam rekla već da je odlazak na filmski festival BILO KOJEG žanra ruski rulet? ...bwahhh. gump bi reko da je ko box of chocolate..al...al najgore u toj metafori šta ti se može dogodit je da naletiš na punč. jebote. tako da mislim da je "ruski rulet" svrsishodnija sintagma.
od četiri filma jedan je bio zanimljiv, drugog sam gledala već prije na telki, za treći nisam imala želuca, a temom je bio sličan onom kojeg sam gledala i četvrti sam gledala iz drugog reda.
moram naglasit da mene glava strahovito boli od jučer popdne. al ono, strahovito. dio zadnjeg filma sam prežmirila. nisam se mogla oslonit ni na audio komponentu jerbo su pričali na francuskom. a ja nisam učila francuski. mi smo morali učit njemački u školi. i vjeronauk. vjeronauk sam uspjela zamijenit etikom, a njemački nisam uspjela ničim zamijenit.
u pauzi između svega toga saznala sam da vincek naplaćuje sladoled 5 kuna. ne znam kolko dugo to radi, nisam dugo bila. al pet kuna..reko bi moj tata: za tolko možeš dobit kruh. što je iznimno glupa izjava s obzirom da kruh ne možeš lizat i ne postoji kruh od kestena, al je ipak to i meni prošlo kroz glavu kad sam vidjela cijenu. stavili su sladoled u bescjenje, al su zato monitrali na zid spljošteni televizor na kojem možeš gledat kak njihovi ljudi u kuhinji rade kolače i ukrašavaju torte, a sve to s bolničkim rukavicama.
divota jedna.
odgovaralo mi je hodat ilicom. bilo je nekako sve tiho. i tramvaji uopće nisu prolazili. ili jesu, al su ih podmazali. ne znam. a mozda mi se sa sluhom nesto dogodilo uslijed ove jebote-prestani-više glavobolje. u svakom slučaju, bilo je mirno. nitko nije vrištao i ljudi su bešumno prolazili gradom. i napokon je bilo toplo.
zajeb je bio počet razmišljat o tome kako je tiho jer mi se tad s leđa prikrala štikla zvukalica. ne znam dal bi je primijetila da nisaam tad o tišini razmišljala. sumnjam da ne bi. po zvuku sam mislila da su to neke vrlo visoke i tanke štikle.ali ne. bile su sasvim glomazne i nezgrapne. ružne. ipak, prozivodile su zvuk kao i one elegantne.
topk topk topk
da je znala šta mi radi s mozgom samo hodajući ispred mene, skinula bi ih i do frankopanske hodala s njima u rukama. ako bi imala IMALO suosjećanja.
a čudno je da takve nezgrapne štikle proizvode zvukove elegantnih štikli. tako da ja mislim da je u njima ugrađen zvuk. ko šta postoje one tenisice šta svijetle kad nagaziš petom po asfaltu.
nek se ova rečenica koju sad pišem smatra krajem jer nemam snage za efektan završetak. boli me najviše pozicionirana šestina tijela.(to si laskam da sam skladno građena hihihi)
 

 
još uvijek mi mrtav čovjek leži na ulazu u kvart. prekriven vrećom.
 
možda je IPAK stvar u kvartu. hm.
 

 
hod uz nogu bez inkriminirajućih radnji.
ne daje ti prostora išta skomentirat. (sintagma dana davati-prostora).
prvi put se dogodilo jedno jutro u pol osam prije devet godina. frendica i ja smo išle u školu i primijetile auto koji je polako vozio za nama. isprva mu nismo davale nikakvu pozornost s obzirom da je ulica dvosmjerna, a uska, pa je normalno bilo da se auti natiskaju uz sam rub ceste (koja nema trotoar btw) i uspore ne bi li propustili ove iz drugog smjera. postalo je malo čudno kad je čovjek zadržao istu brzinu i kad se ulica očistila. postalo je još čudnije kad to NIJE prestao raditi narednih 15m. ić uz nas. dovoljno iza nas da ne vidimo vozača, a dovoljno ispred da mu vidimo farove. jebote. razgovor je polako zamro, a nas dvije smo se stisle jedna uz drugu i zgrčenih guzica tabanale prema školi.
na kraju se ispostavilo da je to bio brat od frendice koji ju je vozio u školu,a njoj je bilo urnebesno zabavno klizit u autu polako za nama i vidjet šta ćemo napravit. kakva zabava, juhajhaj.
drugi put se dogodilo maloprije.
ne volim kad nema inkriminirajućih radnji. il kad mi se ne da neka verbalna lopta pa da mogu odigrat nekako.bilo bi mi draže da se hoda na pol koraka od mene i drka, ko što je radio taj jedan prije par godina. njega se bar može pitat jel mu se može kako pomoć, može mu se odgovorit negativno kad da svoj prijedlog o obliku pomoći koji bi ga zadovoljila i može ga se zamolit da se udalji. što je dotični, srećom, i napravio.
ovo gore je bila poludigresija.
ima ta jedna ulica kojom moram proć da bi došla do tramvaja. ovo nije digresija, makar tako izgleda. hihi. ne volim prolazit tamo jer je uglavnom pusta, a jedini ljudi koji njome prolaze su ljudi koji su s tobom čekali semafor. dakle, stvori se grupa  ljudi koji se međusobno ne poznaju ali svi jednako žurno gaze tom ulicom do tramvaja. ili od tramvaja. svejedno. a nije to ko u ilici.svi nekud žure,al ih ima puno. i skreću svukuda il staju uz izloge il ulaze u dućane. tu se zna dogodit da ti 500m hodaš praktički rame uz rame s nekim. to nije baš jako ugodno. meni. pogotovo ak je neko bijesno nedoba.
uglavnom, hodala sam tako lalala i skontala tog nekog da hoda uz mene i da to čini zadnjih 10 koraka. nisam nikako reagirala jer je to ulica u kojoj je normalno hodat rame uz rame s nekim kog ne znaš neko vrijeme, pa se nisam doživjela uzurpiranom od strane njegove pojave.ipak, nakon nekog vremena sam pogledala u njega, što isto nekad radim u toj vražjoj ulici, al sam očekivala da on neće trznut i da će produžit dalje ILI da će me pogledat kratko i da će produžit dalje. kao što obično biva. ali ne. nenenene. tu se sad dogodio neki dijalog koji nije jako zabavan. poanta cijele priče je da oću da me ostave na miru čudaci. eto samo to oću.
s obzirom da mi nije ništa rekao, niti natezao pimpek niti IKAKO ugrožavao moj privatni prostor OSIM što je krotko hodao uz mene, čak i eye contact nije bio iniciran od njega nego od mene, ja sam se našla u vrlo nezgodnoj situaciji praznog stripovskog oblaka. s obzirom da ni on nije našao za shodno išta reć, te s obzirom da sam ja uzaludno prekapala po mentalnom fasciklu:"cinične primjedbe manijacima na cesti", nakon par (previše) koraka nijemog međusobnog gledanja, ja sam iznjedrila svoj prvi komentar:
šta je?
hihi. a da. znam. nije bogznašta. hihihi.šta je najbolje, ni sam ton nije bio ni na koji način destruktivan. ja sam samo bila zbunjena situacijom i prebacila se u alisa-u-zemlji-čudesa-mod i iz te uloge ga pitala:šta je?
onako, sasvim infantilno. nevino. s blagim čuđenjem.
kad je tako počelo, odlučila sma bit blagonaklona prema njemu do kraja. kao nekakav dobro plaćeni terapeut. i bila sam. bio je vidno pijan, il drogiran. il nešto već. ipak, imao je enormno malo samopouzdanja. s obzirom na sve šta je stavio u sebe. da ja sad sigurno mislim da je on glup, da ja sad sigurno mislim da je on lud, da ja sad sigurno mislim da šta je njemu. jako ga je pogodilo kad sam rekla da se ne želim nać s njim sutra na kavi.
rekao je:da. nisam ti zanimlji. to je zato jer sam ti nezanimljiv. jel da. to je zato jer misliš da će ti bit dosadno sa mnom.
rekla sam:ne, to je zato jer ne izlazim s ljudima koje poznajem 100m
rekao je:oke, ali i zato jer sam ti nezanimljiv. jel da?jel da? jel da? to je jer sam ti nezanimljiv. a joooooj
rekla sam:aj ne dramatiziraj. zbog 100 metara. lijepo si pitao, ja sam ti lijepo odgovorila.
rekao je: a dobro onda. jesmo prijatelji
rekla sam:jesmo (?)
 
onda smo se rukovali pa smo otisli svak na svoju stranu.
 
rađe bi da je drko. s ovakvima nisam imala iskustva još.
bwah. pustitemenamiru.
 
poanta cijele priče je da oću da me ostave na miru čudaci. eto samo to oću.
poanta cijele priče je da oću da me ostave na miru čudaci. eto samo to oću.
poanta cijele priče je da oću da me ostave na miru čudaci. eto samo to oću.
poanta cijele priče je da oću da me ostave na miru čudaci. eto samo to oću.
poanta cijele priče je da oću da me ostave na miru čudaci. eto samo to oću.
poanta cijele priče je da oću da me ostave na miru čudaci. eto samo to oću.
poanta cijele priče je da oću da me ostave na miru čudaci. eto samo to oću.
 
 
 

 
me NAPOKON srela kontrola u tramvaju kad sam IMALA kartu.
 
naravski, ironije uvijek ima. ovom sam mogla izmaknut jer se zabavljao sa žrtvom okrenut mi leđima, a i stanica je bila blizu. nisam kao do sad bila samo SUOČENA s licem koje mi namrgođemo nešto mrmlja u lice. ostavilo mi se vremena za bris.
isto tako, radilo se o kontroloru u ranim tridesetim. ne pedesetgodišnjoj kontrolorki koja ne samo da je mrzovoljna jer mora radit s ljudima koji je NE vole (xixi) neg je još pere i menopauza. takve ne ostavljaju prostora za: nemam kartu, al imam super priču umjesto toga...
kakogodbilo. ovo je moja zadnja konzumacija tramvaja ove akademske godine. i dobar dio sljedeće.
sutra pumpam gume.
 
 
a Ironija je debela, ružna teta. 
 
 

 
a jebosve.  psihički sam se pripremila otić u konzum. ono, kolajah, bit će u redu. doć ćeš tamo, nećeš ić nigdje prije da ne bi imala u rukama nešto što ćeš morat ostavljat u njihovim ormarićima sa ključem koji su redovito svi puni i da bi izbjegla razgovor od prošli put s redarom na ulazu. je da je mlad i u uniformi, al svejedno.
prošli put je bilo:
kol:e, ja bi ušla unutra, al ne znam oće bit problema s ovom vrećicom. a imam račun da sam kupila sve i platila. mogu to kod blagajnice ostavit? (tak sam prije radila i prolazilo je. prije neg su ga preuredili)
 
uniforma:morat ćeš u ormarić ostavit.
kol: ormarić?
uniforma: ormarić. onaj tamo.
kol:di? (gleda u guzvu ljudi i ne vidi.)
uniforma:oni tamo ormarići iza onih svih ljudi
kol:misliš da su prazni kad ima tolko ljudi?
uniforma:mislim da nisu.
kol:pa kak ću onda ostavit stvari kad nema mjesta?
uniforma:(sliježe ramenima)
kolajah:a da pričekam, a?
uniforma:(sliježe ramenima i zbunjeno se nasmije)
kolajah:(teatralno čeka, u stavu mirno i lupkajući nogam o pod)
uniforma:(gleda kolaju)
kolajah: znaš šta, ja sam planirala vrijeme do ljeta provest polažući ispite, družeći se s prijateljima, izlazeći van. odlazit u kino, kazalište, na jarun...
uniforma:heh.
kolajah:a da ti meni to pridržiš. moram samo skoknut po paradajz. tu je odmah iza tebe. odavde ga vidim.
uniforma: ne može tako. žao mi je. idi provjeri dal su ormarići prazni.
kolajah:(u bradu)jebomajku
 
(NISU bili prazni)
 
eto. to sam htjela izbjeć. i kontala sma da  neće bit puno ljudi. što i nije bilo. zaista nije. deset ujutro radnim danom je dobro vrijeme za ić u konzum. oni imaju jako puno toga. al nemaju bijelog vina u malim bocama. tog nemaju.
onda sam morala u otić u najbliži manji dućan. jedan od onih na tri kvadratna metra. šta će ga uskoro zatvorit. zbog deficita prometa. zbog konzuma.
kolajah:dan. imate vina bijelog, ono od dva deca il kolko već
teta:ne..to vam malo tko kupuje. žao mi je.
kolajah:a nisam ni mislila da imate..ak konzum nema...bah
teta:?
kolajah:ma..konzum. znate. najveći trgovački lanac u hrvatskoj. onaj zbog kojeg vi nemate posla ko prije. konkretno, OVAJ preko puta ulice. koji ima tlocrt veći od mjesta gdje ljetujem. na to sam mislila. oni nemaju vina. pa nisam mislila ni da ćete ga vi imat. to je neka logička pretpostavka.valjana. šta ne?
teta:haha da, da...je. dobro, hvala kaj si svratila bar, ak nis drugo
kolajah:ha da. đenja.
 
a u kozmu, ...onom šta je ko deem al nije. tam su te prodavačice bile na nekom intenzivnom treningu za prodavačice, pa su vrlo umjetno srdačne i hodaju za tobom i pitaju te jel ti mogu kak pomoć. i nisu u dosluhu jer me to SVAKA pitala. postoje njih tri tamo koje se šeću i kao nešto slažu po policama, i svaka je zadužena valjda za jedan dio dućana. ja sam tri puta rekla da mi ne mogu pomoć. unutar 4 minute kolko sam bila tamo.
i jedna je iznimno zanimljiva. ona se zbilja unjela u to šta radi. nasmije vam se zaista jako toplo i srdačno da sam ja mislila, kad sam prvi put došla i kad me pozdravila, da je to netko kog bih se trebala sjećat, a ne sjećam se, pa sam je pitala da kak je (?).
zbunjuju me.
  

 
a šta to znači kad se netko zaruči? od kad to počinje? od kad počinje bit-zaručen? od kad frajer pita nju da jel oće mu žena bit? jel? i onda se to zove mi-smo-zaručeni. i onda su zaručeni dok se ne vjenčaju. a? jel to tak ide?
meni to zgleda ko davanje kapare u petom za tjedan dana u apartmanu na moru u sedmom mjesecu.
i sad će se oni u 11. mjesecu ženit. a kolko se mora bit zaručen? jel tolko kolko treba da dočekaš slobodan datum da u crkvi te tam kroz ritual provedu il kolko? dakle minimalno 6 mjeseci. oke, i manje, ak je trudna. tad se nađe načina:)
ah. kakogod. ja bi da me pozove na svadbu. jer još nisam bila u tom dijelu hrvatske.
činčinčindondondon
 

 
glavna tema: valentinovo..ustvair, to je metatema.xixi
podteme: jedan od najneugodniji dana u mom životu
             tuđa šaka u mom abdomenu
 
dakle,..
ustvari...sad mi je sinulo...ova prva podtema nema veze sa valentinovom. al ima s njenom ikonografijom.
uglavnom, davno je to bilo. bila sam još sasvim balava al sam imala već izgrađen stav o crvenim ružama u celofanu. bio je kraj kolovoza, napokon sam se bila vratila u zagreb i trebala se srest s dečkom kojeg sam upoznala neposredno prije ljeta i s kojim sam se cijelo to vrijeme mog izbivanja dopisivala. s penkalom i papirom. nije još bilo ovog.
našli smo se na jarunu. tam kod onog mosta kod malog jezera. i od tamo planirali šetat do hangara. to je 1500m punih ljudi. rolera. biciklista. zagreba. 1500 metara zagreba.
i šetali smo. ja, on i ruža koju mi je dao.
i rekao je: pa šta ćeš to gurat u rukasak, zgužvat će se.
ja sam bila ojađena. iskreno. najiskrenije.
to nije sve. ovo ne morate vjerovat, jer zvuči ko prepisano iz teena. al...
na pol križnog puta, ugledala sam kak prema nama idu dve cure, od kojih je jedna stala zureći u nas, a onda je počela urlat od smijeha i primila rukama glavu od frendice koja je bezuspješno pokušala među gomilom ljudi razaznat razlog njenog vrištanja i okrenula je prema nama.
to je bila njegova sestra.
ja se ne sjećam kako smo mi prošli pored njih i šta je dalje bilo. sjećam se samo mnogo lica koja su do maločas bila profili ili tjemena kako se sada ocrtavaju u mom vidnom polju.
strava. al jebote, meni ni SAD to nije smiješno. a prošlo je deset godina od tog.
 
podtema#2
šaku u abdomen sam dobila danas. ušo buraz u stan, prešo dnevni boravak, ušo u našu sobu, zabio mi šaku u abdomen i nastavio se kretat prema svom dijelu sobe.
ja sam se sasvim polako okrenula (polako jer s njim nema naglih trzaja. s duplo težim čovjekom treba polako i mirno) prema njemu i pitala:
"oke, zašto si me sad...AAHAHAHAAHAHAHAHAHAAHH"
on od nedavno ima curu i kupio joj je ružu koju je sad došao stavit na svoj stol do momenta kad će izać iz kuće nać se s njom.
"zato da ne moram sad", reko je i otrčao u žurbi u kupaonicu se tuširat
 
hihihihhi
 

 
mene nekak ljuti kad tantralover piše poeziju
ustvari, ne ljuti me što piše poeziju, neg što NE piše prozu
 
 
daj, tantralover!!!
 
hihihi, a tek sam sad pročitala..i komenatre i sve..PA KAJ JE VEĆ IZVUČEN POBJEDNIK NATJEČAJA?
 
erm...OVAJJJ.....JA sam bila u ŽIRIJU, KAKO JA to NE ZNAM?
majkutijebemkojotovsku vilijame
 
nek mi netko u kratki crtama...
 
 
 

 
jelena veljača tolko uzjebala oko onog pušenja. da nije pa nije.
 
pa kaj?
 
ko puši, dobar je u duši.
 
(?)
 
 

 
tužno je koliko vremena provodim bez tebe.
tužno je koliko vremena provodim ovdje bez tebe.
tužno je koliko vremena uopće provodim ovdje.
 

 
ak netko zna neki dučkas da radi..normalni neki, ne benzinska
ili ak netko zna za benzinsku koja radi i ima griza za kupit
na području trešnjevke AKO uopće mogu birat
al nije problem i da je igdje drugdje
al da je unutar županije zagrebačke
no u tom slučaju ću morat u auto sjest
a malo tko to želi
(osim mene:))
 

 
češka se. zadnja dva dana se češka. češka se i stenje da je sve češka. i uzdiše. i češka se. i češkajući se pravi lice isusa na križu.
ja se češkam dvadeset godina. dvadeset godina je puno za češkanje. ja se češkam dvadeset godina i nekad radim lice isusa na križu. češkajući se. nekad odem spavat jer ne mogu više. od češkanja. i izluđenosti. izluđenosti od češkanja. dvadeset godina. ja i Češka. živimo zajedno dvadeset godina.
a sada nju češka. sjedi pored mene i čujem kako noktima prelazi preko kože ruku. nogu. koljena. čujem kako joj se gornji dio kože skuplja pod noktima. širokim, oštrim noktima. mrtva koža. i crvene pruge na koži. od češkanja.sjedim i slušam je. dva dana već. struganje.
nisam joj nervozno rekla da prestane. kao što je ona meni radila. dvadeset godina.
nisam joj ljuto rekla da ne razumijem kako se može češkat kad zna da će joj od tog bit samo gore. kao što je ona meni radila. dvadeset godina.
nisam je ni jednom udarila po šaci koja se zgrčenih prstiju frenetično pomicala po maloj površini tijela. kao što je ona meni radila. dvadeset godina.
nisam zamahivala rukom prema njoj KAO da ću je udariti, ali bez stvarne namjere, kada bih čula zvuk trenja noktiju o kožu. kao što je ona meni radila. dvadeset godina.
samo sam joj, nakon 48 sati češkanja, glasom izuzetno altruistične mlade dermatologinje, s blagim pogledom i nježnim polaganjem ruke na rame rekla:
"nemoj se češkat. bit će ti gore."
 
 
tako da sam za danas istrošila svu dozu cinizma koju sam imala za ovaj dan.