srp mog djeda antuna

 
al bila sam u polusnu kad mi se krevet počeo trest i stolica i ormar strugat po parketu. s poluzatvorenim očima sam se digla i rezignirano otvorila vrata od sobe i stala uz štok uz nosivi zid stana mi.
u gaćama i potkošulji. majka je sjedila na stolcu u šoku, s razogračenim očima, a ja sam se naslonila na štok i samo uzdahnula iscrpljeno.
ja ne znam kaj je meni.
 
PA NE ŽIVIM U JAPANU, JEBEMU:)))))
 
 

 
još ovo danas i nikad više. sretna sma ko šta sam bila sretna kad sam u srednjoj stavila zadnju točku na zadnju zadaćnicu.
 
kom je TAD palo na pamet da seminari na faksu mogu bit JOŠ VEĆA gnjavaža?!
 
 

 
koja je VAMA najsmješnija rečenica NA SVIJETU?
 
hihihihihi
 
 

 
u purgeraju sam bila svega par puta
 
1. jednu nedjelju prije par godina na kasnopopodnevnoj pivi. točenoj. svi su dobili točenu pivu, a ja sma dobila točenu pivu s crnom dlakom na pjeni. malo sam gledala u nju, a onda povukla za rukav ženu kad je prolazila pored mene i rekla zbunjenim i oprosti-što-davim-ali glasom: ali...ja sam naručila pivu bez dlake.
ona se zbunila, onda je pogledala u pivu, onda joj je bilo neugodno, al se sanšla pa je rekla:"oh, pobrkala sam narudzbe" i odnjela je.
2. ovo je jedini put kad mi je bilo dobro. desilo se godinu-dvije nakon pive s dlakom. ustvari, nisam baš mjerodavna tad bila u samoj procjeni situacije u purgeraju, s obzirom da sam to izjavila nakon šta sam ispijala drugu polovicu druge pive.
nakon devet tekili.
3. imale smo dogovor s frendovima u purgeraju. dosle smo prerano..il su oni kasnili, ne znam više..uglavnom, čekali smo ih na zidiću uz onu cestu..no, kak se zove..ja je zovem "Ona Za Do Gjure". tam smo sat i pol sjedili i komentirali saobraćajku koja se dogodila. TOLIKO je bilo zabavno u purgeraju.
4. ovaj vikend. došli smo u dva i morali platit 10 kuna. ja imam rpoblema ak se od mene traži da plaćam za smeće.  iz tog razloga sam prestala na hrelić ić, uostalom. platili smo 10 kuna za koncert koji je završio, a na podiju je ostalo još par ljudi koji su se mrdali napred nazad, a na stageu su bila njih trojica u potkošuljama, za koje sam mislila da imaju neku funkciju, ali sma podrobnijom analizom zaključila da nemaju. jedan je ćaskao s plavušom s kaubojskim šeširom na rubu stagea, drugi je čučao u drugom kutu, a treći se ponašao kao što se dj-i ponašaju, onak, mahao rukaam na sve strane.  s tim da ispred njega nije bilo mix pulta nikakvog. muzika je bila očajna.
 
više neću ić u purgeraj. to je, nakon stare save, već drugo mjesto na koje neću ić. ne brine me to šta sam unutar tjedan dana uspjela skupit već dve lokacije za na crnu listu. zagreb je veliki grad. nać će se već nešto.
jedino šta valja u purgeraju je veliki izbor rakija. al je audio iritacija mnogo veća od okusne satisfakcije. tako da rakija kao argument dolaska ne prolazi.
no, ako ništa drugo, ogrebali smo se za prijevoz. no to ionako nije bilo u sklopu ponude mrskog mi "purgića".
 
 
 
 

 
ima li što bolje od vjetrovite i hladne nedjelje i sportskih prijenosa na tv koje gledaš iz tople sobe?
 
IMA.

 
Gdje žive mali golubovi? (Ne)sretnici koji su se često selili ili živjeli u preuređenim potkrovljima znaju nešto više od običnih Hrvata. Oni znaju da golubovi rade gnijezda, da su u tom razdoblju iritantni i da seru i više nego što je normalno. No čak ni oni ne znaju koje je to čarobno mjesto na koje odlaze golubovi nakon što postanu preveliki za gnijezdo, a još uvijek nisu poprimili veličinu dovoljnu da besposleno stoje na gradskim trgovima, trgaju smeće po balkonima i vole sve što vole mladi. Jer, ruku na srce, tko je ikada vidio nedoraslog goluba?
 
(https://www.tportal.hr/fset.html)
 
ja. bogamimoga. mene je dugo mučilo to s malim golubovima. tj. počelo me je mučit NAKON šta mi je otac rekao da vrapci NISU djeca golubova. dakle, nekih 15ak godina. al prosle godine sam vdila jednog nedoraslog. hodao je po livadi. jedan jedini put i nikad više.
 

 
bah. sinulo mi je maločas da sam nedavno imala pandan "savršenom danu za banana ribe". al ga sad ne mogu dozvat u sjećanje. vjerovatno će mi sinut kad opet naletim na dan kakav je bio taj. koji NIJE za banana ribe.
sada mi je, čini se, sasvim uzaludno pokušavat se sjetit. ali ne uzaludnije ko ono jednom kad sam u nekom starom rječniku pročitala urnebesno smiješno objašnjenje neke tamo riječi, koje sam zapamtila. za razliku od samog pojma, kojeg nisam. čak ni prvo slovo.
isprva sam odacila ideju o pokušaju traženja spomenutog pojma, no onda sam se sjetila da sam ko mala jela bananu na balkonu i odgrizla vrhić koji je bio truo, izvadila ga prstima iz ustiju, bacila preko balkonske ograde i to preko ramena i uspjela pogodit klinca koji je bmx-om sumanuto već pol sata radio krugove po kvartu.
vjerovatnost da se to dogodi bila je vrlo mala, al se dogodila. zato sam se dala u traženje pojma, al bez uspjeha. zasad.
a za ovog malog znam da sam ga pogodila jer sam čula urlik dok sam u sobu ulazila, pa sma se vratila na balkon da vidim ko to vrišti i pojavila sam se na rubu balkona s bananom u ruci u momentu kad je on s gađenjem držao komad te banane u ruci i s frendom pregledavao prozore i skomentirao: "fuj, pa to je banana. koji debil me pogodio....(zvjerka po prozorima i blakonima)....ONA!!!ONA !!!ONA!!!! ONA ME. ONA JEDE BANANU!!!"
 
"najteže je ubijanje. izbjeći uhićenje je vrlo lako...pod uvjetom da nisi na mjestu umorstva, s puškom koja se dimi u ruci, moći ćeš se izvući."
 

 
treći dan za redom sam se obukla, izasla van, bila s ljudima, pila i vratila se doma. oke, ae. bilo je oke sve skupa. al sad dosta s tim perverzijama s izlaženjem. mirna sam do proljeća sad.
jel znate vi da tvrtka -pauk- koja se bavi pranjem prozora zapošljava alpiniste da im to rade?
doznala sam to u sljedećem dijalogu:kuiš, ja sam isto planinario, al mi je alpinizam skroz super stvar. htio sam upisat školu al dodje previše love. nemam tolko. zato ću se zaposlit u pauku.
sad sam ja tu počela zbunjeno treptat jer nisam znala dal da ga pitam dalje il sam klimnem glavom, s obzirom da je to tip čovjeka koji voli puno pričat, a ja tad nisam imala koncentracije slušat ga više.
-khm..pauk?
-pa da. pauk. firma koja se bavi pranjem prozora. zapošljavaju alpiniste, al možeš i kod njih proć neku obuku za posao.kaj, isto se pentraš i trebaju ti špage i to.
 
..ja sam prvo malo gledala ispred sebe, onda sam pogledala u dno čaše s kuhanim vinom si, a onda sam se počela zbilja jako smijat.
  

 
prvo što sma pomislila nakon šta sam se probudila i kratko vrijeme ležala i osvješćivala si dijelove tijela bilo je...ne, serem, ZAISTA prvo što sam pomislila bilo je:"joj". NAKON toga sam pomislila:
od crne pive ne smrdiš po vinu.
to JE parafraza one stare da pivo ne ostavlja mrlje od kave, al tog sam se sjetila tek kasnije.u svakom slučaju, ne bih voljela da sam jučer pila vino. s obzirom na to KOLIKO sam se napila, danas bi mi stijenke želuca prekrivala zla opna crnog vina i puhala mi u unutrašnjost želuca. a to ne volim. crna piva ne radi nikakvu opnu i nigdje ne puše.
probudila sam se pijana. što i nije jako čudno s obzirom da sam spavala samo 3 sata od zadnjeg uvođenja alkohola u želudac. a spavala sam samo tri sata jer me probudio glupi alarm na mobitelu. koji debil si još navija alarm u sedam sati? tj. koji debil NE ISKLJULČI vikendom alarm. uglavnom, da skratim priču. radilo se o MOM mobitelu. i MOM alarmu.
kojeg ja nisam izgasila nego sam stisnula onu zelenu tipkicu i rekla:molim?
isuse. onda sam skontala da je alarm, s obzirom da mi intko nije odgovarao i s obzirom da je mobitel jos uvijek zvrndao. ta priča s alarmom uopće nije loša s obzirom da je prekinuo bizaran san. u snu sam bila pijana. pijana sam sanjala da sam pijana.
radilo se o tome da je moj stari vozio mene i neke rođake u autu i nekako mu je uspjelo ne svladat zavoj tak da smo ostali visit s jednim kotačem iznad litice neke. tu moj otac kažer:kolajah, spasi stvar..hihihihi. i onda kolajah sjedne za volan i nekak se uspijemo izvuć iz tog i nakon toga ja nastavljam vozit al nemam nikakvu kontolu nad ičim, volan ne radi kaj oću, a do gasa i kočnice uopće nemrem doć.
nemam pojma šta je pokretalo taj auto, al šta god to bilo, mora da se dobro zabavljalo jer nam je putanja izgledala ko da bečki valcer plešemo. vrhunac je bio kad se debil nije htio zaustavit da propusti neku retardiranu djecu koju su njihovi....no, ti neki koji se brinu o njima, uglavnom, vodili prek ceste. tj. zaustavio se, al zadnji čas. a ti retardirani su imali kombi ogroman i auto i oni su tam stalno nešto hodali napred nazad, bilo ih je jedno 30 i bili su na nekom kampu.a ti koji su skoro najebali nisu prelazili cestu neg su stali nasred ceste i oblačili si cipele. tak da sam ja psovala autu da stane, al sam i tom njihovom šta pazi počela vrištat da si jebe mater.
sljedeća scena: vijesti o tri izopačena uma. majka od 60ak godina, njeno dvoje djece od 30ak, sin i kćer optuženi za tam nešto svašta. uglavnom, šta su radili. oni su se međusobno jebali i izrodili reatrdiranu djecu da bi mogli dobivat lovu od države na konto retardiranosti te djece.
tak da ono kaj sam mu ja rekla da si jebe mater uopće nije bila psovka neg sam sam utvrdila činjenice.
ja mislim da je ovo bolesno.
ne da mi se sad više. ovo nije log neg digresija loga koji mi je u glavi. probat ću živjet s tim.
pa da.
 

 
jučer me nazvao zafiis. zafiis je dvadesetak godina stariji od mene i super se slažemo.
u onim rijetkim trenucima kad se družimo.
al kad se to dogodi, bude super.
 
- šta radiš navečer?
- ništa šta ne bih mogla odgodit.
- ja sam na poslu, dobil sam mejl bas sad za nekakvo predavanje, ne znam na kaj će to ličit al oš ić?
- paa..ustvari sam planirala ić na neko predavanje u makro, al ni ja za to ne znam na kaj će ličit
- ajd vidjet ćemo
- ajd vidjet ćemo
na kraju smo otišli na njegovo predavanje jer sam ja bila indiferentna pred izborom.
kad smo se penjali stepenicama po jednom od brojnih tepiha, nisam trebala pomislit:gle, ostalo im je od prošlog nečeg, neg sam trebala pomislit:kolajah, ovo ne sluti na dobro. u tom slučaju bih bar psihički pripremljena banula u tu halu.
ovako sam usla kroz vrata i ostala stajat tamo blejeći u stotinjak  sakoa ,kravata i usnica premazanih sjajilom. ja sam imala konjski rep jer mi je kosa bila masna, zelenu jaknu i traperice. zafiis je bio u trenirci.
fulali smo dvoranu - rekla sam sasvim uvjerena u to i okrenula se.
nismo. hodaj dalje - zafiis mi je zabio palac ispod lopaticu i okrenuo me natrag
ja sam samo zvjerkala po prostoriji i tražila mjesto di bi se mogli stat i čekat da nas puste u dvoranu, ali je sve bilo puno svjetlucajućih ljudi koji su svako tolko chekirali ko ih gleda i kog ima oko njih.sa blagom zadrškom na našim osobama kad bi im pogled na nas pao. ili mi se samo činilo? osjećala sam se kao židov među nacistima.
ipak, nakon kratkog vremena sam skontala kamermana u kutu prostorije, u vesti, više-od-nekoliko-dana-ne-brijanoj- bradi i dugoj kosi.trebalo mi je otprilike pola sekunde da se nacrtam uz njega. zafiisa me slijedio u stopu.
teatralno sam pogledala ljude preko zafiisovog lijevog ramena, zatim i preko njegovog desnog i uputila mu pogled s upitnicima.
- a šta?! pa nije pisalo da je obavezan ikakav dress code.
- pa ak nije pisalo na tvojoj pozivnici, vjerovatno nije ni na njihovim, ..no IPAK samo mi izgledamo ko da smo iz kamp prikolice došli. hihi.
-...
-...isuse, zafiis. čak su i kamermani BOLJE od nas obučeni
- a šta. pa to je predavanje. nije poslovni sastanak. njihov problem sta su ustogljenje budale. mi se možemo igrat da smo softwerski lumeni koji ne haju za outfit.
- streaming server.
- a?
 
igrom slučaja, mjesto pored kojeg smo stajali je bilo mjesto pord samog ulaza u dvoranu ispred kojeg su stajala dva elegantna majmuna. htjeli smo uć, al nas je zamolio da pričekamo još malo ispred. i odmjerio zafiisa od glave do pete. sumnjičavo. zafiis ne samo da nije imao sako na sebi. zafiis nije imao ni karticu s imenom koju su svi ostali imali. ne imat karticu s imenom, a imat sako NIJE bilo toliko strašno koliko NE IMAT karticu i NE IMAT sako. u tom kontekstu. na kraju smo ipak pronašli stol s karticama, al nam to i nije baš previše pomoglo u podizanju rejtinga nam:D
predavanje je bilo više manje zanimljivo. domjenak poslije isto. "konobari me sumnjičavo gledaju, gosti me sumnjičavo gledaju", rekao je zafiis kroz cerek nakon treće čaše vina. na povratku je odlučio zadobit pažnju i zaštitarske službe tako da može valjda reć da je zadobio pažnju baš svih koji su bili zaposleni na cijelom tom događaju,  pa se zavukao u backstage jer ga je zanimala tehnička realizacija samog događaja.
na ulazu u backstage stajao je zvonimir. nije  nas spriječio da zavirimo unutra, al nam nije ni okrenuo baš leđa i držao nas je na oku cijelo vrijeme. ja sma samo duboko udahnula i krenula za zafiisom.
 
ja volim zafiisa. zafiis je nanormalnija osoba na cijelom svijetu.
 

 
ja nikad nisam voljela staru savu. pizza im je bila odlična, al mi se prostor nikad nije sviđao. ipak, kada bi netko dao prijedlog da se ide tamo, morala sam šutke pristat. nemres nekom ko te zove na pizzu reć da nećeš jer ti se ne sviđa prostor. pa ideš JEST, jebemu, ne razgledavat prostor za stanovat. pa sam onda uvijek išla.
al sad su mi dali dobar argument koji cu moć podastrijet predlagačima odlaska u staru savu.
-oćemo u staru savu na pizzu?
-ne.
-pa zašto?
- zato jer pod slavonskom pizzom vode komad tijesta prekriven s malo sira i pet ploški super tanko rezane prešane šunke, par komadića kulena i TRI feferona koji nemaju okus nikakav. eto zašto. i zato što nemaju problema da to smeće od pizze naplate 38 kuna. TRIDESETOSAM KUNA.
da sam si posolila đon od cipele i žvakala ga, mislim da bi imao isti okus. i još bi MENI platili, možda, slučajni neki prolaznici da su me vidli da to radim.
ustvari mi je drago da im je pala kvaliteta i povisila se cijena. sad napokon više NIKAD neću morat tam ić.
 

 
ulogirala sam se na chat za djecu. ciljana skupina: od 13 do 18. nadam se da cu naletit na nekog pedofila. da bar s nekim normalnim mogu pričat.
nisam BOLESNA. ulogirala sam se tam jer tam možeš kreirat svoj fizički lik i slagat svoju sobu. s namještajem i svim nekim nepotrebnim stvarima. tipa telefonska govornica.i to.
zbog tog, a i zbog tog šta sam u kurcu.
uglavnom. mene se, kad sam se tekstualno tu prezentirala, pitalo o spolu i dvojilo oko istog.tamo mi se dogodilo isto. a NISAM ništa pričala još do tog pitanja. zato jer nemam majicu na špaline i nemam konjski rep neg raščupanu crvenu kosu na sve strane. a jebote.a ta frizura s evodila pod ženske frozure kad su mi tamo dali da biram.
i pitali su me jel sam ruskinja. ja sma ignorirala pitanje i pričala svoje. oni nisu htjeli pričat dok im ne kažem dal sam ruskinja, nakon čega sam ja rkela da da, jesam ruskinja. nakon tog su oni likovali da su to odmah znali zbog nicka.
moj nick je izmišljen. nešto kao "kolajah". nema veze sa zdravim razumom i nacionalnim osnovama.
ipak, upoznala sam frika. on je imao na glavi kapu u obliku zečje glave. s ušima i sve.cijelo vrijeme stoji u kutu sobe i bulji u poster s mrtvačkom glavom. očito je vidio ragovor koji sam vodial s nekim tko se deklarirao kao satan, a dosadan je u vražju mater, pa je izjavio da me se boji. prilično licemjerna izjava za nekog sa zečjim ušima. nakon tog je ušla neka i ovaj ju je ispitivao kolko ima godina i di živi i obećavao joj da joj neće ništa ako ne pozove policiju. hihi.ona je rekla da je on njoj malo čudan kad takve stvari priča. mislim..isuse.
ja sam rekla:kak ti je čudan zbog PRIČA, pa čovjek ima ZEČJE UŠI, jebogabog.
"jebogabog" sam rekla na hrvatskom. zato šta cenzuriraju psovke i umjesto tog napišu "bobba".
debili.
tam se nemre tuć ni niš. možeš sam plesat i mahat. ko kreten.
funkcije šamaranja NEMA.
i reklo mi se da sam luda i tjeralo me s eiz sobe. A ŠTA? jesam dosla unutra i vidla njih dvoje? jesam. jesam ih pitala jel im smetam? jesam. jesu rekli da ne?jesu. jesam ih pitala nakon sta su legli oboje na krevet da dal ce se oni sad jebat? jesam. jesu rekli da oće? jesu. ja sam rekla da ću ih onda gledat i sjela sam se pored njih.
PA REKLI SU DA NE SMETAM. nema sad napred nazad.
ajebotesvijet
 
aha, da...zaboravih. postoji soba naziva:adoption. meet your new mommy.
tamo svi medusobno mole ove druge da ih posvoje i urlaju"weeee weeee weeee"
nakon tog sam izasla i otisla u neki caffe i hodala za konobarom i ispitivala ga dal mi želi bit ujak.
i on me zamolio da izađem iz sobe.
ja sam ne-pri-la-go-đe-na hihihi a trudim se, jebemu:D
 
 

 
najviše volim kad me pozdrave i pitaju šta radim. šta šta radim? kakav je to ulet? čekam da dobijem takvo neko inspirativno pitanje koje će mi potaknut maštu i kreativnost i rezultirat novim životnim uvidima. eto šta radim.
uglavnom ih ignoriram. a ako odgovorim, odgovorim detaljno. i iskreno. do u najsitnijih detalja. znate one dosadne ljude koji vas moraju obavijestit o svakom koraku koji su napravili, svakoj stavri koju su vidili, svakoj misl koja im je prosla kroz glavu kad su vidli to nesto, svakoj misli koja je PRESJEKLA tu misao, koji vas moraju obavijestit o vremenu dolaska/odlaska negde pa onda još malo DVOJE oko tog dal se radilo o 18.35 ili 18.50, o tome dal im je dijete sralo taj dan, kad i kolko, di su manje cijene i slično. ali bez ikakve interpretacije, a kamoli duhovite. samo taksonomski navode glupe činjenice..
e takvu neku poruku im pošaljem. prvo ponudim par tema o kojima bi voljeli da im pričam, a onda sama izaberem jednu od njih jer mi se ne da čekat odgovor i onda napšem omanji diplomski o tome.
 
tipa, kakav mi je jučer bio seks
 
ili, šta je bilo danas kod zubara
 
ili, što mi smeta kod kuhanja moje majke
 
detaljno ih informiram o svim pojedinostima vezanim za odabranu temu, pitam ih za savjet, sugestiju i komentar, ali se oni više nikad ne oglase.
 

 
jebem mater nadrkanu
nađi si novi target
 

 
stvoren mi je uvjetovani refleks na kvrčenje prstiju i zabijanje noktiju u poroznu mi kožu šaka i laktova i njihovo frenetično pomicanje u svim smjerovima.
a obzirom da sam zadnjih par dana nakon započinjanja navedene radnje redovito dobivala:
a) urlik "KOLAJAH!!!!"
b) udaranje po prstima mi
c) glasno i odrješito "NE!"
 
kao i svako štene sam naučila da to ne radim. ukoliko ne želim audio/taktilnu/kombinaciju-toga-svega neugodu.
tako su me jučer stravično svrbile noge al sam gurnula ruke pod jastuk i nastavila radit na tome da zaspem.
nakon nekog vremena sam se probudila sa crvenim krastama vertikalnim po nogama. probudila sam se jer su me pekle. i jer sam u snu micala nogama. NEMAM stvoren uvjetovani refleks na noge.
a imam gibljive noge. tj. stopala. tj. nožne prste. ne da se nožnim prstima mogu češkat pomičući ih iz koljena, nego se njima mogu češkat pomičući ih iz nožnoprstnih zglobića. stopala su mi nalik hobitskoj šaci. s čunjastim prstima. ili majmunskom stopalu. kako oćete. šta se savitljivosti tiče.
mogla bih vam bez većih problema nožnim prstima slomit prst. ako mi ga stavite podno prstiju.
e sa tim divljim prstima nožnim sam se ranila noćas.
stoga moram prijavit da trening NIJE bio kompletan.