srp mog djeda antuna

ja sam se jučer malo napila i malo povraćala.

baš je bilo kiselo.

i opet sam vozila bicikl pijana. a rekla sam da neću više nikad jer mi treba lice i zubi. i jučer jesam. a nisam već tri godine.

bio je odličan dan jučer. moj školski frend i ja. na turneji gradom. uzduž i poprijeko.

šta se za promociju kupuje muškoj osobi? cvijeće? tek sam se nedavno ja sprijateljila s cvijećem i sad sam skeptična prema stavu svih drugih prema tome. KAO da ja nisam bila jedina koja NIJE nosila na takve stvari cvijeće. so, to je neki društveno prihvatljiv čin. donjet nekom cvijeće za nešto. samo me kopka što je muško. jel se i onda nosi?

kolajah u svijetu društveno sturkturiranog ponašanja.

dobar dan, upoznajte me.

nakon moje novootkrivene ljubavi ka cvijeću i promjene stava kako je kupiti cvijeće okej, a ne nehumano poput nošenja činčilaste bunde skužih da je to dosta skup sport. mislim, sedamdeset kuna sam platla buket koji mi je žena složila na moju inicijativu i prijedloge. stina, gledala me tokom mjih odabira malo podzrivo, ali je buket u konačnici ipak izgledao kolajovski.

a ne ko neko nakinđureno sranje s obojanim macicama iz cvjećarne.

ali sedamdeset kuna. za malo igranja:odluči koji cvijet. a jebote.

uopće ne znam kako bi trebao izgleat buket za sedmadeset kuna. ovaj moj je izgledao ko iz đungle.

da ga je imala gotovog takvog i tražila za njega tolko, ja bi rekla da ne dam te pare pa makar ga i sama slagala.

i lagala bih. očito:D

šta se kupi, recite mi

ne postoji ni jedan razlog
da se ne voli kiša
miješa se s cvjetnim uljima
pa zrak ima miris
nije neprimjetno smogast
kao ostalih dana
i sočan je dan
od te kiše
moja koža voli ovakve dane
pa ih volim i ja
kad bi bar bilo bilo više ovakvih dana
s monsunskim kišama
moja koža bi bila super
pa bi bila i ja
i veselila se ljetu
ak bi bili u proljeće

zato papiriće od kauguma bacite u koš, a ne na ulicu.

kaj nije strašno da stranica odgojno obrazovne ustanove u popisu podataka o broju djelatnika određene profesije ima REDNE brojeve kao oznaku količine?

tipa, "3. učiteljce razredne nastave"

i kaj nije strašno da u zakonu o toj i toj djelatnosti, koji podupire ministarstvo obrazovanja i športa, se rimski brojevi koriste s točkama?

lisice nemaju kitnjast rep.

debeo da.

kitnjast ne.

zato pri identifikaciji onog što mi je u kvartu jelo nešto iz trave nisam mogla baš odmah zaključit da se o istoj radi.

nisam luda, vjerujte.

ja u to nisam bila baš tolko sigurna (u ludost) pa sam pristupila paru začuđenih ljudskih organizama i tražila da mi potvrde sumnje.

je, rekli su.

tiboga.

judi, zviri i beštimje.


živijo

..neću se ljutit.

postojalo je već puno situacija iz kojih sam mogla naučit. ponavljanje uvijek iste reakcije na stoti put dogođenu situaciju stavlja sad već moju inteligenciju pod upitnik.

mislim, na njegov zahtjev prekrojit plan i prilagodit ga njemu, a on nas u konačnici odjebe zbog onog mog omiljenog razloga za odjeb - umora.

kakva indolencija, rekao bi moj pajdo s prezirom.

jednostavno se neću ljutit. ostavljam si samo malo mjesta za čuđenje. eto to si mogu dopustit. ne mogu sad baš sve to propustit samo. nisam ja tam neki jogi s bradom u pustinju.

popis stvari od kojih mi se povraća je dopunjen. uz svinjske kobasice, uskrsnu šunku, žablje noge i kokošje noge i bilo kakvo drugo meso koje prianja uz kosti sada ponosno i kočoperno stoji - sendvič od lososa.

ja sa njega jela prije godinu-dve na nekom vipovom domjenku, u obliku sićušnog kanapea. njam njam njam, kusali smo ih ko nenormalni, moj pajdo i ja.

no sendvič je nešto drugo. ni izdaleka tako usoljen i ni izdaleka tako TANKO narezan. ne ne ne. ovdje se radilo o narančastoj, hladnoj, pod zubima škripavoj mesnoj stvari.

znala sam da mi se ne sviđa nakon prvog ugriza. al bila sam gladna, jebiga. na pola sam posustala. kad je poriv za povraćanjem zamijenio potrebu za hranom.

fuj.

jedva čekam da ga poserem.

imam osjećaj ko da mi živ živcat pliva po želucu. s obziorm da ne znam kak točno losos izgleda, zamišljam ga kao konzervu s očima i gibljivim repom. nije tako strašno ko zamišljat pravog, al nije ni lagodno.

f.u.j.

nsb ne volim gotovo jednako kao i shopping centre.

sve je isto. nema prozora, bolesno osvjetljenje, čudan zrak, gomila metara za prehodat za dobit dvije stvari. gužva.

i svi su nešto kao važni. vidi me kako nosim fascikl. vidi me kako proučavam marginu stranice knjige od 500 strana. vidi me kako kontepmliram o pročitanom zureći u svaku osobu koja prođe pokraj mog stola.

a glavna rečenica informatora je: ne znam ja. ko ovi moji otočani. eto tako. onda morate ostat stajat za pultom dovoljno dugo i postavljat im podpitanja dok oni kao traže vaše papire po pultu, a zapravo samo očešu noktima narudzbenice za knjige i ni ne čitaju prezimena. morate izdržat to. testiraju vas da vide dal vam je zbilja stalo dobit tu knjigu. onda to isto sve ponovite drugom informatoru koji dođe. ne, ne onom koji smrdi na alkohol i kao i svi pijani ljud, strašn je empatičan. on će se ulovit za glavu i kukat i govorit kako mu je jako žao što nema vaš papirić. vidjela sam to svojim očima. pričekate nekog trijeznijeg informatora pa s njim istu proceduru ko i s prvim.

napokon, sami isčakate nagunuti prek pulta, s hrpepapira svoj papir. to je ona hrpa koju se oba informatora nisu drznula dotaknut nego su na moju sugestiju da je mozda tamo, odmahnula rukom i rekla:ma nije sigurno.

nakon svega toga, oni zaključe da to nje na njihovom katu i pošalju vas na druig kat koji se bavi sasvim drugim poljem znanosti od vašeg. informatorica TOG kata vam neodređeno mahne rukom prema nekim policama i kaže; tamo vam je sve na P pa nađite.

vi odete, vidite časopise o poljoprivredi, a onda i PCchip, zključite da nemate vremena više i odete doma.

joj jebemu opet kasnim

aaaaaaaaaaa

kak da kažem budali da zveže rotvajlera na uzicu dok ga šeta, a da ista ne popizdi i pošalje navedenog na meko meso vrata mi?

onom idiotu koji se uporno parkirao na prolaz sam uporno dizala brisače. nadam se da mu je netko i gore stvari radio. ja nisam imala muda.

kak da rotvajleru dignem brisače?


ne mrzim pse. mrzim ljude koji ih imaju. ja mislim da bi zakonom trebalo zabranit držat pse veće od koljena u gradovima. mislim, u mom kvartu nema stana većeg od 60 kvadrata. kad se oduzmu kvadrati koje zauzima namještaj i razne stvari, to ne ispada baš preveliko mjesto. i kaj si netko ima takvog psa kupovat u tak malo kvadrata? to je ko da si ja žirafu kupim i zguram si je u ormar za cipele.

eto to ja mislim.

pitanje s početka loga još vrijedi. OPĆENITO imam problema s izgovaranjem stvari na lijepi način. uglavnom zato šta sam netolerantna prema gluposti i ne znam takvima drugačije pristupit neg cinizmom. mislim, osoba koja ne moze smaa doc na ideju da u kvartu šće svog velikog psa na uzici s obziorm da po danu ima male djece okolo i malih pasa koje se išetavaju i LJUDI koji oće normalno hodat ulicom, onda takva osoba ni nemre shvatit ak joj netko lijepo kaže da je to idiocki. kad bih joj ZNALA to reć na lijep način. eh...

mislim, ima iza nasipa livadetina do save pa nek tam polukonj-polupas razigrano skače.

ah. budale.

ječam je žitarica iz porodice trava. potječe iz etiopije i jugoistočne azije gdje se uzgajao još prije 10 000 godina. od davnina se percipirao kao izvor snage. rimske gladijatore su zvali 'hordearii' iliti 'oni koji jedu ječam'. (koje budale)

sadrži nešto proteina, duplo više vlakana, i jako puno ugljikohidrata. i tam neke vitamine i minerale al to ne mogu zapamtit.

ono što ga razlikuje od ostalih žitarica jest da sadrži nezasićene masne kiseline koje smanjuju kolesterol u krvi.

ako vas je ikad zanimala razlika između ječma i ječmene kaše, a mene je, dok sam čučala među policama i nisam imala kog pitat, stvar vam je u sloju ljuštenja. odnosno, ječam sadži ljusku svudnaokolo sebe koja se skida strugalicama kako bi dobili zrno ječma kojeg se može klopat. dodatnim struganjem se skida još slojeva zrna ječma i to se zove ječmena kaša. ona ima manje nutritivne vrijednosti, ali se brže kuha i ukusnija je.

ječam se kao sirovina koristi u prozivodnj piva i viskija, a sve rijeđe kao prehrambena namirnica.

nakon današnjeg doručka, slutim i zašto.

jesti skuhani ječam slično je jedenju ribljih očiju. tako zamišljam da bi to moglo pod zubima biti. okruglasto i dežmekasto, gumasto, sluzavo. možda je do kuharice, al sad je tako kako je.

ipak, ako mu dodate meda i na tavi kratko sprženih sjemenaka sezama i grožđica..tada nije tako loš.

čak je i fino.

dok ne počene misliti na riblje oči.

shvatila sam to dosta kasno.

nakon šta sam pokusala pola kile čokolade, i dvije šnite kruha za doručak od kojih je jedna bila sasvim nepotrebna i prejako namazana maslacem, ručak kojeg sma nagurala na tanjur tako da je visio preko rubova, tanjur čokoladnog mueslija koji bi se komotno mogao zvat 'Dijabetičareva smrt', a kojeg mi nije palo na pamet da ga jedem od kad sam ga probala, neki odvratni cornflakes s cimetom koji mi je stajao na polici jako dugo (jer je odvratan), snickers bombone komada nekoliko koje mi je donjela jedna sestra, a nije moja, grožđice što su zaostale u tanjuriću, to nakon šta sam bademe potamanila te nebrojenih šnita kruha pomno natrganih na komadiće i OMAZANIH sa svih strana nutellom.

šta mi je? preddan mi je.

živijo

sad je ono kad ne znam šta bi.

buridanov magarac.

bah.

a nisam dugo. sto godina.

marka lušića, pijanstvo i novce u ušima.

bila sam se napila i počela se uvaljivat dotičnom. ne znam od čeg sam se napila, nit je on bio u bircu neg je na štandu na ulici prodavao kineski beštek. neke super reljefne štapiće s gomilom detalja.

u trenu kad sam pomislila:okej, kolajah, sad si već pijana, sve to s njim je nestalo. e jebiga.

druga stvar su bili ti novci u ušima. vadila sam ih ko priljepke. trebaš noktom trznut kovanicu koja se u rupi uha zaglavila, prije nego se ona ugura dublje u isto. zajeban posao, kažem vam. i tako sam gomilu novca poizvađala iz ušiju si. oni se nekak uvijek nanovo pojavljujujer svako malo ima novih kovanica kojih se sustavno vadi. nije da sam se obogatila. kovanice su bile od pet, deset, dvadeset i pedeset lipa. al mi je na neki pervezran način to bio gušt. čistit si uši od novca. (?)

netko jako pametan, vuče na mog starog primjedba, je primijetio: kolajice, možda ZATO imaš problema s ušima, zato šta si GURAŠ svakakve apoene u ušne školjke.

na što sam ja rekla: GLUPANE, počela sam ih spremat u uši TEK NAKON šta su došli problemi.

?

kao, nekako sam si počela percipirat uši ko džepove. štajaznam. mislim, u snu. sad mi to ništa nije jasno. okej, je za marka lušića:) al ovi novci...

žurim, hitam

moram prestat govorit ljudima da gledam na rubu znanosti jer nemam pojma kaj je zadnjih pet epizoda bilo.

ja SPAVAM na rubu znanosti.

uvijek ga čekam i onda kad počne odlušam najavu a kasnije leeetimo mišak i ja enelooima po nebu, s ljuudskim auurama see igraamo na mjeseečevoj površini i isstjerujemo duuhove iz staarih kuća i poludjelih bakiiicaa

(zadnji odjeljak je u melodiji 'starog pjera ispričan')