La vie d'une Francaise

I tako...ovo jutro je pocelo malo lenjo, ali polako pristize energija. I lepo je. Fino. Kad mozemo da zapocnemo dan lagano, kada obaveze pocinju tek u 10h30. U ulici skracuju grane drvecu, i svuda naokolo je miris chetinara - obozavam! Rasprodaje su u toku. -50% Naroda na sve strane... Taj deo ostavljam za popodne. A sada spremanje pa na spanski!
Buenos dias amigos! I da, tengo la camisa nera... :)
Ja sam gnezdo sto krije te, golube moj ... sleti, zgrej se ispod jorgana moooog... $$$
Jutro nije za nas...

Sedeo je blizu i njegov miris je bio savrsena sinteza muskog parfema i duvana. Nicega previse, idealan balans dva jedinjenja. I pre su postojali susreti sa tim spojem i reakcija je uvek bila ista: budjenje zelje, pulsiranje na jednom skrivenom mestu, prekrstanje nogu, igra prstiju tek toliko da bi se malena nervoza potisnula. Da li on zna? Da li moje telo emituje miris-odgovor, miris-poziv? Pogled na ruke, prste, kozu, dlacice koje iz nje izrastaju. Sve je obavijeno tim mirisom. Slika bi sigurno bila drugacija da on ne postoji u nozdrvama, da ga ne udisem svakom porom... Naginje se. Koza na njegovom potiljku izgleda glatko. Radi li to namerno? Zna li da ga posmatram kada ne gleda u mom pravcu. Zna li da ga upijam? Sapat potpuno nebitne recenice. Taj sapat pada u zaborav. Ali pogled ostaje. Susret dva para svetlih ociju u svetloj prostoriji. On gleda i smesi se. Gledam pokusavajuci da izvedem onaj moj zbunjeni pogled koji tako uspeva kod muskaraca. Skrecem ga tek za milisekundu i ubrzo vracam na njega kako bih videla da li nastavlja da me gleda dok ga ne gledam. Njegov pogled je tu. I njegov miris. Da li je svestan kakve mi se ideje radjaju po glavi? Moguci scenariji moje sinteze sa tim mirisom, dok izgledam tako otsutno, tako nezainteresovano i hladno za sintezu i za miris...

Sinoc se nije uspavala zahvaljujuci televizoru, kao sto bi to obicno cinila. Ugasila je svetlo i zagrlila knjigu koju je do malocas citala. Razmisljala je o gospodji Dimitrijevic iz knjige, koja, zahvaljujuci starackoj bolesti nije uspela da sacuva dostojanstvo. Ceo zivot gradimo ponos - recima, i nadasve delima, da bi nam pred sam kraj zivota, pred sam finis, nesto sto nazivamo senilnoscu oduzelo sve, jer kada ne mozemo da se setimo, izgledamo glupo i postajemo lak plen, zrtva svih poruga...a tek do juce smo znali sve, toliko podataka, datuma, geografije, uspomena...Sve odnosi vreme...
Potom je misli skrenula na svoju porodicu. Vec dve veceri je uzastopce  razgovarala sa njima dugo. To nije cest slucaj. Bila je nostalgicno srecna. Zakljucila je da joj iznad svega nedostaje njen jezik. Mozemo govoriti tecno jos deset stranih jezika, ali oni nikada nece biti original, ostace uvek kopije, steceni refleksi, navike da glagol "biti" gradimo sa glagolom "imati", ili pak sa samim sobom, da pridev stavljamo uvek ispred ili iza imenice, zavisno od jezika...I opet se setila dospodje Dimitrijevic iz knjige koja nije zelela da otputuje zauvek za Buenos Aires jer nije mogla da ostavi "jedini jezik u kojem se osecala ziva". Jezik nisu tek samo puke reci, to je magija, ambijent, to su uspomene iz detinjstva, to je citav jedan svet nijansi, to je kucanje srca u istom momentu kada nam se neko obraca, jer razumemo svaku notu, svaki prelaz, obrt, pravi i preneseni smisao i ono sto nazivamo izrazima uctivosti...Jedino tu smo svoji na svome. Jedino to je Terra nostra...
Zeleci da vidi koliko ukupno ima poglavlja u knjizi, kako bi izracunala da li ce stici da je zavrsi do datuma odredjenog za vracanje u biblioteku, preletela je rasejano krajickom oka preko pocetka 69. poglavlja, poslednjeg, koje je ujedno i epilog, u kome se kaze: "Natalija Dimitrijevic je umrla tog utorka ujutru..." ...Osetila se sama. Uspela je da sastavi u sebi recenicu koja govori o smislu zivota, ali koje nije mogla da se seti sutradan ujutru, ni tokom citavog dana posle...   

Ima jedna zeljica u meni koja tinja vec neko vreme...Mozda se ostvari za Novu godinu...
Volim zimu, euforiju praznika... sve je kao u bajci...
Ne zaboravite da zamislite zelju sutra tacno u ponoc dok budete ljubili nekog ko vam uzvraca poljubac... :)
Ah, romantika...:))

Sto mu gromova, ima to da se raspravi veceras, pa makar i na mrtvo slovo! Krv nece poteci...nije moj stil! :)

A sve ovo vreme sam mislila da nisam jaka...Kad vratim film u nazad, precesljam sta je sve bilo, kako sam ja na to reagovala, shvatim da sam ipak "velika devojcica". Zapravo, mozda bih i bila u zabludi da nemam ljude oko sebe, njihove zivote, njihovo prihvatanje istih. Pomislim "pa ja to ne bih nikad tako". I jos, "desavale su mi se i gore stvari pa sam gurala dalje". Toujours le poing levé.
I sad je period turbulencije, glava mi je hladna, ali osecam umor, dubok i tezak, i on nije nista drugo nego manifestacija straha i stresa. A, neka ga, kad je vec tu...bolje umor, nego kompletna blokada...
I uprkos svemu, stizem da analiziram. Ne dam na sebe. Znate, ljudi cim vide da vam se dogadjaju koje-kakve frke-panike, oni brze-bolje pojure da vas gurnu dublje u mulj. Neverovatno. Ali, velika sam ja devojcica. Ma, sve to je iskustvo...godine...
I nekako, blizi se ta Nova godina, i iako ovde nema snega, i temperature su oko +15 do +20, ponekad i vise, osecam euforiju, osecam kako se "bolje vreme" blizi. Momenat kada ce se stvari srediti, kada ce breme spasti. I to je moj kljuc za sve nesrece. Dok traju, one istovremeno i prolaze; sve je pitanje vremena. Nista nije vecno osim prolaznosti. Mozda ne znam SADA, ali sutra cu sigurno znati... Mozda je tesko sada, ali sutra ce se okrenuti tocak... Kada nisam optimista, onda sam realista; nikad pesimista. I tako je dobro.

Kad ti rodjena majka kaze: "Pa zar ti ne umes malo da budes flegma? Boli te dupe!" :)
Mora da se slusa roditelj, nema druge! :)))

T'es qu'un con! Qu'est-ce que je fous avec toi?! Je suis si misérable et seule ou quoi? Tu me parles des différences de chez toi et ici, mais de quoi tu te meles? Fous-moi la paix, espèce de connard! T'es grillé.

Da li znas kako je kad si sam? Telefon ne zvoni. Dani prolaze a da ne cujes nijedan drugi glas osim svog. A i on je retka pojava. I kada se smejes glasno gledajuci tv, i osecas da je taj smeh samo jedan drugaciji vid plakanja. I kada je tvoje sanduce prazno. A kad si u zurbi, uvek ima bar dva-tri mejla koja ne stizes da procitas. A dan je lep. Slobodan. Izmisljen. A osim samoce, nema nikog. Ne postoje ljudi. Neko ko bi te zasmejao, podelio svoje trentutke. Samo su knjige tu, mediji. Ali sve to nema dubinu. Sve je tako bezbojno. A ti gutas svoju svakodnevnicu kao parce koje ukusa nema i tesko se zvace. I ne vredi lepota prirode, plavetnilo ne reflektuje neznost. Poneka nota te vrati tamo gde si dobro. Tamo gde je mir. Gde je dom. Samoca je jedan oblik ropstva. Nije sloboda. I znas da, ma koliko su treninzi teski i ucestali, nikada neces uci u formu, nikada nauciti biti sam. Praznina. I zatvaranje u prazninu. Tones. I pitas se koji je razlog. I da li je sve vredno. Ali odgovora nema. Bog ostaje nem i gluv, i ne preostaje ti nista drugo nego da naucis da budes stoik. Da podnosis zivot stoicki. Ziveti i patiti u tisini. Eto zadatka za tebe.
Seul le silence est grand, tout le reste est faiblesse...

Ne diraj u govno i nece ti smrdeti.

Nana, hvala ti sto postojis i sto si usetala u moje vreme, iz zemlje za koju nikad nisam cula, sa jezikom koji ne lici ni na jedan koji poznajem, sa sarmom i blagoscu kakve odavno nisam videla. Ipak, tako daleke, nase teritorije slice, i nemaju nista sa ovom ovde. Pricaj mi o sebi, zelim da te slusam, da se slazem sa tobom, da zaboravim da vreme postoji i da sam te srela tek danas, i da smo zajedno pokisle negde u Nici trazeci ulicu Berlioz, i tvoje razumevanje sto nisam mogla da se setim gde sam ostavila kola...toliko toga je u glavi, a istovremeno praznina, jer kad smo opusteni ne postoje barijere, um nema granicu, leti poljanama i zaustavlja se na cvetu koji najlepse mirise, i izgleda nezno mada ne odgovara pravilima lepote. I dok su reci lebdele "then the rain storm came over me...and I felt my spirit fly" a vreme je bilo upravo tako, i duh jeste leteo, rekla sam sebi "je me suis faite un ami!". Tako jednostavno, tako instiktivno, kako samo deca umeju.
Si tu me tiens bien la main, nous aurons tous les pouvoirs...

"Si tu sais pas où tu vas, sache au moins d'où tu viens."
Da covek ne poveruje da sam ovu recenicu cula u crtanom filmu! Evo prevoda za ne-frankofone: "Ako ne znas kuda ides, znaj bar odakle dolazis (odakle si)."

-Gde spava zec od 320 kila?
-Gde 'oce!

I tako...prolaze ljudi a da ne ostave trag za sobom. Da li su oni bezbojni ili im moje raspolozenje brise boje? Crte lica neke druge kulture, dodir mekih usana...lose se ljubi, gotovo balavi, nemirne ruke koje odaju romantiku i ono o cemu sanjarim, malo neznosti, pevusenje tiho na uhu na spanskom, ali u glavi misao da ce se tu i zavrsiti. Ne zelim da te povezem sa sobom. Digao je nosic kao kakvo dete od nepunih pet godina. Nasmejala sam se. Jer sam znala sve, zasto to radi, koji efekat zeli da proizvede, sta ocekuje da ja uradim. I bio mi je smesan, sa svim svojim pokusajima. Negde mislim da sam stari vuk, i da nema iznenadjenja, sve se zna unapred. Jedino sto se ne zna, i sto je presudno jeste (ne)postojanje hemije. Ako nje nema, sve je poznato; ako je ima, citav novi svet je tu da se istrazi.
Nada, Matias.

Ali, ako znas kuda treba ici, ne oklevaj! Ne daj da te pokolebaju, tvoj put je samo tvoj. Ono sto osecas ce ti reci. Nema tajni, samo osluskuj! Svako ima svoj tajni kod, svoju sifru citanja. Nema kradje.
I onda kada se budes probudila okruzena laticama, mirisljava, sa svilenim osmehom i jos svilenijom kozom, znaces da je san postao java, da nema nicega osim bele i roze, i da je tvoj oblak jedini siguran. Pitaces se kako ranije nisi uvidjala perjane izrastke na ledjima...Jer bice to prvi put da si ti zapravo ti, i da je sve zapravo stvarno, i da sve ono sto si tako dugo smatrala zivotom nije bilo nista drugo do obican san...