La vie d'une Francaise

zuta sekundara otkucava...kuc, kuc... a meni miiiiiloooooo! :)))

Jedan san se ostvario. Mozda ne sa pravom osobom, ili je mozda tom snu tako bilo sudjeno.
Otvaram vrata od vrta, on silazi sa svojim skuterom, zatvaram ih iza njega. Pita koju cu kacigu - svejedno mi je. Imas li naocare? Da. Smestam se iza njega, on mi nezno uzima levo stopalo i stavlja ga na precagu, potom desno. Obavijam ruke oko njegovog toplog tela. Isprepletala sam prste. Krecemo naglo. Zluradi pogled kucne pomocnice koja nas posmatra sa tarase. Vec je puna ideja, znam. Kaze mi - kada skrecemo u levo, nagni se u levo, i obrnuto. Naucila sam taj ples. Njihali smo se zajedno, a ja sam ga stezala jace. Kada bi naglo zakocio, moje grudi bi se pripile uz njegova siroka ledja, a butine bi stezale njegovu guzu. Prestizali smo bezobrazno ostale automobile, ulazili u "makaze", a vetar nas je mazio nesto jace nego inace. Krila sam se od vetra iza njegovih ledja, ali uspeo je da mi skine naocare. Desnom rukom sam potegla za njima. Cim je video da ga vise ne stezem sa obe ruke, usprotivio se. Na crvenom svetlu mi je rekao da ima jedan manji skuter, pa ako zelim da se "setkam" okolo, mogu ga uzeti. Zahvalila sam pricom o mojoj saobracajci u 15. god. Drugo crveno svetlo - njegov put u London i Senkt Peterzburg. Ucenje engleskog i ponudjena pomoc sa moje strane. Stizemo. Pita me da li zelim da se vratim s njim. Nazvacu ga. Mozes i da rucas u restoranu, ako zelis, dodji slobodno. Zahvalila sam i rekla da sam skoro doruckovala.  
Jedan drugi je bio ljubomoran na ovu pricu. Ali ono sto imam s njim, nikad necu imati sa nekim drugim, i, s tim u vezi, svi ostali mogu biti ljubomorni, ali on to nikad nece uvideti. Love is blind, they say.
San ostvaren na vetru, na Azurnoj obali, gde je sve tako moguce...

Danasnji dan sam provela tamo sa guapom. Planirala sam jos prosle godine da posetim ostrva, ali nekako mi se nije dalo, a svega su 15 min brodom od obale. I odusevljena sam! Bas kao sto kazu u crtanom "mirno mesto za odmor!". :) Ne, ali sama priroda, miris nekadasnjeg vremena i chetinara... Secanje na neki od proslih zivota. Ma, citava zbrka osecanja i osecaja! A i dan je bio izmisljen. Sunce, ali ne previse vrelo, koje prolazi nezno kroz krosnje i obasjava  borove iglice na putu. Poseta Musée de la mer, i delu koji je ostavio jak utisak - zatvor, celije u kojima je, izmedju ostalih boravila i licnost poznatija kao "Gvozdena maska". Guapa mi rece da je tu sniman i istoimeni film sa Leonardom Di Kaprijom. Celije su cak i oslikane - slikar je ostavio poruku da je iznenadjen sto je svoj mir pronasao bas u zatvorskim celijama stvarajuci svoje delo. Drvena vrata sa metalnim sipkama, veoma uzana. Kamin, i ozidani deo sa rupom, predvidjen kao wc, prozor koji je jako uvucen, gleda na more, gde prolaze brodovi i prolecu galebovi, ali 2 reda gvozdenih sipki i njegova uzanost govore o uskracivanju slobode. Svaka celija poseduje isti sadrzaj, ali slike, koje zauzimaju ceo zid naspram prozora, su posve razlicite. Na nekima je gvozdena maska, na nekima likovi Arapa sa zelenim ocima, aktovi zena, konji...sve prilicno lepo uradjeno. Pokret i pogled, boja. Posle posete rucak, setnja do plaza koje se nalaze s druge strane ostrva, i naravno kupanjac. Voda je hladnija i procenat soli je znatno veci nego u Kanu. Lezanje na stenama, pogled na nebo i oblake, uz zvuk udaranja talasa o stene. Svetlucanje nepravilnosti vode pod suncem. Setnja, povratak u luku, cekanje broda L'Azurenne, i poveravanje proslosti bez osuda, sa osmehom. Eh, kakav divan smiraj dana...

I sta reci...gledam dvd-e, cituckam Rusoa, nesto malo prevodim onako za sebe, pricam preko telefona ( Boze, hvala ti za Néo paket, i na Argentincima koji nabavljaju super kartice! ), nedeljom cinéma obavezno...i da, radim. Tako to izgleda sa strane a i iznutra. Ali nije lose, ne mora covek uvek da filozofira da bi se osecao zivim. Hm, da, ponekad jednostavno treba ziveti... 

Bas bi trebalo sad da zapnem, ali ne da mi se. Zasto nam se ne da da ucimo? Eto, imam sve uslove, sve motivacije...ali mi ne polazi za rukom. Ako uspem da ga spremim, icicu kuci na nedelju dana, i to bi bilo divno. Polozim to sranje, da izvinete, vidim se sa mojima, razdelim poklone, napunim baterije, i hop! natrag na Azurnu obalu. 19. mi stize guapa iz Madrida, nismo se videle...dve godine, bogami. Bice super! To je jedna od retkih EXTRA osoba koje sam upoznala! Ako postoje andjeli na Zemlji, ona je sigurno jedan od njih! Araceli Diaz Garrido.

Malo sam danas radila za sebe. Kada dugo radimo ono za sta smo placeni, gubi se zivot, smisao, ma kolika svota bila u pitanju. A para stvarno nikad dosta... I to sto sam danas malo radila ono sto me se direktno tice, sto ce mi omoguciti da napravim korak, toliko me je vratilo sebi, dalo energije, obojilo dan svetlim bojama... A bas sam poslednjiih nedelju dana u nekom out-u. Bas zato. Raditi, raditi...RADI TI! :P Veliko hvala mojoj mami, koja mi svakodnevno pise mailove sa toliko duha, pozitivnih vibracija, neznosti...to je bas ono sto mi treba, i niije ni cudo sto me njene tople reci rasplacu. Samoca je nesto sto je karakteristicno za ove prostore. Svi su sami. Kao deca imaju poteskoca da savladaju osecaj praznine, potrebe da neko bude pored njih...ali, vremenom se naviknu, i pocinju da lice na svoje roditelje i biliznje. Postaju individue, jednike. E, pa ja ne dam da me okolina proguta! Volim sto osecam! Sto imam potrebu za mazenjem. Da, ja i svoje prijatelje mazim. Takva sam. A ovde, kao da smo svi od lima. Nosim srebrni privezak srce, nije maleno. Ali ono u grudima je mnogo vece i nije hladno! Adaptacija je slozen proces. Razum mora biti ukljucen. Otstraniti trulo, zadrzati zdravo. Ne izgubiti identitet, ostati svoj i jedinstven.  
TOPLINA...kako je to lepa rec...
Show me kindness, show me beauty, show me truth... The way of your heart sounds makes all the diference in learning to live...

But I have no regrets, no guilt in my heart, I only feel sadness for any pain that I've caused. Guess I wouldn't bother to worry at all, if I'd lived right.
Do you live by the book, do you play by the rules? Do you care what is thought by others about you? If this day is all that is promised to you, do you live for the future, the present, the past?
There is one thing I know...

On s'est dit je t'aime et on a fait le tour des mots
Viens qu'on se fatigue un peu, viens qu'on se fatigue un peu...
Ne mogu da verujem da se posle toliko vremena secam njegovog broja. Izbrisala sam ga namerno iz svih imenika i ostalih mogucih mesta gde bih ga mogla pronaci, ali on je ostao na suvom i mracnom mestu u mozgu i trebalo mi je svega nekoliko minuta da ga rekonstruisem. I sta sam uradila? Pa da. Bilo je 2h posle ponoci i nakon duzeg zvonjenja ukljucila se sekretarica: "Ariles". Osmeh skoro nije dostigao tu sirinu! Sakrila sam svoj broj. Naravno. Mada ovaj on nema. Ali ako bi nazvao, cuo bi moj glas...Vratih se bar 15 godina unazad kada sam zajedno sa drugaricama okretala brojeve decaka koji su nam se svidjali, a onda ih pustale da ponavljaju "halo" do besvesti. Tada nije bilo mobilnih i retko ko je imao identifikator... Sad smo svi manje-vise identifikovani. Leteci objekti. :) Znam, znam, kaze se neidentifikovani... Ma, zivot ide dalje. Zivot leti u neidentifikovanom pravcu...i nikad se ne zna sta nosi sutra...  

E, da. Ponekad tako zelim imati komp u kolima dok vozim nocu i razmisljam o mnogo cemu. Jedino drustvo su mi nocni leptiri koji plesu na svetlosti farova, note Tracy Chappman "there's a fiction in the space between", poneki pogled i osmeh iz drugog auta dok zajedno cekamo zeleno svetlo... Otkucala bih tad post, ali ko bi onda vozio dok bih ja kuckala? :) Ma zaustavila bih se. Neverovatno, naleti inspiracije su ponekad toliko jaki...
Ono u cemu uzivam ovih dana jeste zadovoljstvo sobom, svojim zivotom ( koji jos uvek nema neki fiksirani pravac, niti neki poseban cilj kome treba teziti ). Uprkos problemima i problemcicima uspeva mi da zadrzim sebe. I to je najbitnije.
Takodje bitan "detalj" je sto je "neko" tu svaki dan ( gotovo ), i sto uvek ima lepu rec, a lepa rec gvozdena vrata otvara... :)
"Les jours qui se suivent, ne se ressemblent pas."
Eh, kako je to lepo receno...Druge kulture ponekad imaju prave male riznice mudrosti, satkane u okamenjenim izrazima koje upotrebljavaju svaki dan... Pokloniti mi jednu od njih, vredno je hiljadu osmeha i otkucaja srca upucenim nekom...
Gros bisous R.V. Mè gwès wé! :)
Drugi aspekat boravka ovde jesu uspomene. Na ljude i trenutke prezivljene u ovom gradu. Npr. vracanje kroz vreme do mog teksta zabelezenog ovde pod naslovom "Grignani u Suquet-u kasno nocu"... I sve postaje tuga koja obitava na dnu srca. I ne dam joj da ispliva. Tu mora da ostane. Tako mora biti. Jer, tako je zapisano.
So it shall be written, so it shall be done...
Pozdrav svima iz Kana,
Francaise 
 

Hvala svima na lepim zeljama! Put je prosao super, sa malo cimanja oko presedanja u Frankfurtu, ali ok. Na Azurnoj obali je jako toplo, i Bogu hvala na klimi i moru!
Uglavnom, vecina stvari u odnosu na prosli put je slicna, ali nista nije isto. Za razliku od moje zemlje gde je sve vec odavno nepromenjeno, osim nekih neznatnih detaljcica...Ipak, nedostaje mi. Vec? Pa da. Jedno je utesno, bar za sada, Francuska je manje stresna za mene. Ali necu se opustiti, jer valja uciniti nesto za sebe; stvoriti ono bolje sutra, pa makar to bila samo jedna vise stavka u C.V.-u.
Veliki Cmooook svima koji me citate! Do pisanja...

Jedna pametna zena mi je rekla da je kineski simbol "krize" sastavljen od dva znaka, jedan je "opasnost" a drugi "prilika".
Bon voyage, ils m'ont dit...j'ai remercié...
 

Eh...U cetvrtak definitivno "palim", kako se to vec kaze. Tu je rezervacija i sve sto treba.
Moji prijatelji su dva puta uspeli da me rasplacu. Jer, sve je nekako u stilu rastanka, a ja sam sentimentalni idiot ( po recniku Dostojevskog ) i ponekad ne mogu da se obuzdam. Zapravo, dugo nisam mogla ni da placem, zbog onih razloga zbog kojih covek obicno to radi. Nekako sam sve gutala u sebi, bivajuci uvek besna, ne tuzna. Ali ovo su cudne suze. Ni radosnice, ni one prave. Veceras, sasvim spontano ( a tako je najbolje ), tri najblize zenske osobe su organizovale izlazak u moju cast, i bilo je divno. Na kraju su nam nasmejani Cigani svirali za stolom. I bum! To je momenat gde ja pomisljam u sebi: "Ovoga cu se secati tamo. I celog zivota. Ovo su ti momenti zbog kojih je zivot lep!" Sve je proslo kroz mene u delicu sekunde, i suze su krenule dok je osmeh bio na licu. Eh...i svi su bili u cudu, cak je i covek sa gitarom rekao: "Pa nemoj plakati!" Ali biti medju osobama koje volim, prijatelji, koji mene vole, ta medjusobna ljubav je nesto sto moje srce nije moglo da zabelezi samo jednim otkucajem vise u minuti, vec je moralo da manifestuje fizicki, dostupno tudjem oku.
Pre ove veceri, pre tacno dve nedelje, moj najbolji prijatelj je iz jednog sasvim treceg grada dosao u prestonicu kako bi bio sa mnom dok predam dokumenta za vizu, jer je to bio jedini momenat kada smo mogli da se vidimo pre mog odlaska "preko grane". Rekao mi je da ima poklon za mene. Pomislila sam da je ostao veran tradiciji koju ja nalazim krajnje simpaticnom i doneo mi na dar predmet koji ja obozavam i kome se uvek obradujem, bez obzira sto imam mnogo razlicitih primeraka kuci. Ali, ne. Pruzio mi je kovertu na kojoj je pisalo "mom najboljem prijatelju". Otvorila sam je ocekujuci kartu sa toplim recima kakve samo prijatelj moze da napise rukom formalno, a u stvari srcem. Opet greska. Nasla sam se u cudu kada sam u koverti videla novcanicu. Poprilican broj apoena. Vratila sam je unutra, zatvorila kovertu, pruzila mu je i rekla da ne mogu da je primim. Usledilo je raspravljanje. Rekao je da mi je tamo novac u prvom periodu najpotrebniji, da je on to mogao i zeleo da izdvoji, da mu to nije nikakav problem...A onda je podigao kaziprst desne ruke u znak privlacenja paznje jer ce reci nesto bitno; lice mu je bilo ozbiljno i gledao me je pravo u oci: "Samo da ti kazem, jedan je najbolji prijatelj!" ... Kako da se ne rasplacem?! Ko to ima toliko celika u grudima da bi ostao na ovo hladan? Pogledala sam ga, taj trenutak mi se cini duzim nego sto je bio. Ustala sam i poljubila ga u obraz, zagrlila jako i dugo i... naravno pocela da placem. "Ozbiljno to mislim, pravi prijatelji su retki."  Vratila sam se na svoje mesto placuci, i jedva uspela da skupim glasa i kazem mu brisuci obraze: "Govno jedno, rasplakao si me." :) On se vec smesio gledajuci me toplo.
Neko kaze da je sve to tako obojeno blagom setom zbog rastanka, da inace ne bi bilo tako. Inace bi se zivot odvijao lenjo i preslikavao svoja popodneva istim potezima kichice. Ali, znali smo mi to i pre. Pokazati ljubav. Npr. taj isti najbolji prijatelj mi je krisom za Novu godinu ostavio poklon ispred ulaznih vrata mog stana, pobegao i onda me navodno sa drugog kraja grada pozvao i pitao da li je Deda Mraz prosao pored moje kuce. :) "Brzo proveri!", rekao je. :)
Mora da me Bog miluje osmehom, cim me je blagosiljao ovakvim bogatstvom...  

Pogled na nebo iz sobe u kojoj je vreme stalo zauvek, je jedina slika na belome zidu, ogledalo bez odraza. Ovo je mesto gde sve stvarno prestaje, gde mali deo mene krije se. Secam se nekada, nesto sam zelela...
Mesec je mlad i nestrpljiv da predje taj put do novog jutra. Ali, meni se ne zuri nigde, vreme je stalo. Zauvek ostajem ovde na mestu gde sve stvarno prestaje, gde mali deo mene krije se. Secam se nekada nekog sam cekala. I nekud sam krenula...
Savrsen je osecaj... i nicega se ne secam.

I tako...cekam tu vizu, i posto cekam ( a ne volim da cekam ), trudim se da radim ponesto pametno kako bih prekratila vreme. A obicno to vreme iskoristim za razmisljanje. I sad, to sto nisam dobila vizu isti dan, i sto nisam odletela vec 28.06. kako je bilo planirano, rezultiralo je izvesne promene.
Posto sam jos tu, videcu novi stan u koji ce se useliti moja draga rodjaka sa njenom porodicom, mozda cu cak i biti tu kada se moja dobra prijateljica bude operisala i budem uz nju, a moj najbolji prijatelj vrati na odmor u nas grad i bacimo kao nekad jednu-dve dobre partije jamba od 10 kolona...Sve to, da sam otisla, ne bih.
 I sve se razmisljam, da li je uopste dobar momenat za odlazak. Znate, kao sto je to jedna moja prijateljica rekla, ja imam u sebi jedan satic koji mi uvek govori kada je za nesto vreme a kad ne. Zgodna nevidljiva napravica! Nekako sam trenutno dobro tu gde jesam. Ali, kao sto 99% stanovnistva mog podneblja misli, ovde nema zivota. Onaj 1% su penzosi.
I tako, meanwhile, odvajam polako sve one stvarcice bez kojih ne mogu: biram cd-e koje cu poneti; razmisljam da li da nosim svoju knjigu mudrosti obzirom da je teska; zakljucujem da je bolje poneti sto manje odece, to cu ionako kupovati; da li da nosim slike pa da se ponekad nostalgicno samoizrabljujem; nikako ne zaboraviti adrese, male suvenire odavde...Oprastanje sa svima je vec uveliko u procesu. Malo to kida, ali nije mi prvi put, punoletna sam i vakcinisana, kako kazu Frencheese. :) Trudim se da zapamtim sve one lepe stvari, ali i sve one rdjave kako ne bih sa daljine idealizovala ovu geografsku kotu, kao sto sam to cinila proslog puta. Ali, jedno je cinjenica, ne mogu imati sve i svuda. Ono sto imam ovde, nikada necu imati tamo, i obrnuto. Eh, ne da Bog sve... 

I evo ja povlacim i potezem...hm.