La vie d'une Francaise

Ponekad, kao sad, imam utisak da ljudi lose uticu na mene i da ja lose uticem na njih. Javlja se potreba za bezanjem. I posto je ona izvesna, s druge strane terazija nalazi se osecaj krivice, sto sve ostavljam tako kako jeste, sto nisam u stanju da poboljsam okolnosti i ljude makar za jedan kristal. Nesrecan je to osecaj imati utisak gubljenja kontrole, prepustanja stihiji, bez minimuma snage da se bar danas, u toku ovog dana, u toku bar ovog sata nesto uradi onako sa 100% prisustva duha i razuma, sa pravom motivacijom i zato sto se hoce! Potpuno otsutsvo... Tako je to kada samana ima neki cilj, neku nameru. Samana ne preduzima nista, on ceka, on razmislja, on posti ali istovremeno prolazi kroz svet kao kamen kroz vodu, a da nista ne radi, a da se ne pomakne; on biva privucen, on se opusta i pada. Njegov cilj ga privlaci, on ne dopusta da mu u dusu prodre bilo sta sto bi bilo suprotno cilju. To je ono sto samana nauci. I sad, princip znam, ali nekako mi izmice pretvaranje u delo. A to je ono sto mi je najbitnije i najdragocenije u zivotu - biti dobro sama sa sobom, ne izgubiti sebe u samoci ili u guzvi. Cim svi nestanu, demoni se pojave i lako im je, jer duh spava. Ako je bujica ljudi prisutna, "ja" se gubi maglovito. Nestaju secanja, ostaje samo praznina koja nikako nije belicasta, vise siva sa tendencijiom ka crnoj. Crna rupa. I kako osetiti slast zivota, zadrzati zivotni optimizam, ponovo pronaci hedonizam, ali sama? Dogadjaji i ljudi se desavaju, prolaze, ali nikakav trag ne ostaje, bilo kakva reprodukcija je nemoguca. I gde naci tajni kod citanja? Kao da je sve san, a cekanje na budjenje je zivot.

Vreme je da se Francaise vrati tamo gde joj je i mesto, gde je Providjenje salje, kuda je ime nosi...u Francusku. Hoce li je biti ovde? - Sumnjam.

I eto zivot lagano tece svojim tokom. Obaveze i obavezice se zavrsavaju - ono sto je u mom domenu, a ona druga strana urgira a svoj deo ne obavlja, i na kraju frka-panika, "upotrebi sav svoj sharm, samo nas spasi". Pa da. Lako je to reci nekom ko je perfekcionista jer se zna da ce dati svoj maksimum da izvede nemoguce. Ali sta ako je taj perfekcionista povukao odnedavno crtu u svom zivotu gde se treba ulagati a gde ne? Sta ako je odlucio igrati se Boga, uzeti stvar koja je u njegovim rukama i kontrolisati, odredjivati vreme, mesto i nacin? Poigravati se kao macka s misem pre nego sto ga pojede. Ne vrti bas uvek para tamo gde burgija nece, molim lepo.

Eto to, i nista vise.

-Harmonija ponekad moze biti uteha.
-Nisam znao da si toliko nesrecan.
-Znam da nije resenje biti ovde. Rastrgnut sam izmedju dva mesta, podjednako draga. Ako se odlucim za jedno, osecacu krivicu u odnosu na drugo. Ta krivica ce vremenom prerasti u tugu...
-Zao mi je sto ti ne mogu pomoci.
-Sta ti radis kada te tuga savlada?
-Odlazim u selo i pronalazim zenu. Prilegnem pored nje. Toplina njenog tela i mekoca njene kose mi cine dobro. Zahvaljujem nebesima i ubrzo zaspim. A ima jedna koja me uvek ceka...

EVO JE BANJA!!! :)))

Bogami, evo gde se desava ono "s magarca na konja". Pricekacemo jos malo, kako bi stvari bile sigurne, ali radost je jednaka shoku, jednaka iznenadjenju, jednaka ludosti, jednaka sreci, jednaka tugi...

Pasti s konja na magarca je tezak proces. Iscackati negde onu ambiciju kada je sve vec zamrlo, cini se nemogucim. Jer, lako je od Pepeljuge postati princeza, i to je bajka - s magarca na konja, pa to moze svako! Ali sta u suprotnom slucaju? Kako bi bilo da princeza postane Pepeljuga? Bas me interesuje kako bi izdrzala breme...Da li bi postala malodusna, bez volje za nicim? Eh, imao pa nemao, najgora je kletva.  

Pricaj mi o tvom putu, on je odraz tvoje duse...
Sreca je ona malena stvarcica koju grickamo dok sedimo na travi i uzivamo u suncu... A svaki je poljubac zemljotres. A devet od deset osoba voli cokoladu - deseta laze! ;)
A sto se ljubavi tice, ima onih koji o njoj pricaju i onih koji je vode, zato je meni vrlo bitno da sad ucutim! :)

Sigurno je svima poznat onaj osecaj "imam XX godina a realno se osecam da imam XX-Y". :) Moj tata se blizi 60. i ne moze da veruje da ima toliko, pita se gde li su prosle, i kaze da se oseca kao da ima realno 32-3. :) Moj brat sa 28 bi sebi dao 19. Ja bih mojih 27 umanjila za 2-3 godine, ne vise. Ali najbolji je prijatelj mog oca koji je prilikom jedne kupovine doziveo da mu prodavacica koja je, po njegovim recima, baba, kaze da se oni ipak poznaju jer su skolski drugovi! :))) On  je zbunjeno gledao trazeci objasnjenje, a u sebi je mislio : "More, baba, jebi se, mene si nasla! Ti meni skolska? - Nema sanse!" :) I na kraju, bakutaner ga je ubedio da mu je ipak drugarica iz klupe. Hehe :)

Pa, ne znam. Nista vise mi nije jasno. Zbunjena sam. Racio govori jedno a srce cuti. Glasovi sa strane postaju sve jaci, koriste makevijalisticku gradaciju u svojim sredstvima... Bila sam sigurna, ali moj brod je poljuljan. I kako sad znati? Kako oslusnuti glas koji se ne javlja? Kako cuti sat koji je stao? A mozda vreme leti. Mozda je sad pravi momenat. Mozda se ne ponovi. Mozda se pokajem. Ima li iceg goreg? A da li prave stvari uvek cekaju? Uvek se vracaju i nude drugu sansu? Da li ce me sacekati dok ne budem spremna za odluku? I to srce! Zasto bas sad cuti? Gde je bas sad naslo da bude nemo?! Ma, nek' ide sve dodjavola! I to srce, i ovaj pressing, i ovaj zivot. Dodjavola sa svim, hocu mir.

:) Ovo mi je bila jedna od omiljenih recenica za vreme moje jednogodisnje profesorske karijere. Upotrebljavala sam je kada bih zelela narocito da skrenem paznju ucenika, a da ih istovremeno i nasmejem;  oni su se ubrzo navikli na nju i svima nam je postala uzrecica i "fora za ispaliti u datom momentu"... Jutros sam na stanici srela jednu od mojih ucenica, koja je, videvsi me, sa osmehom pritrcala, poljubila u obraz i spontano prestala da mi persira ( sto je meni i drago, obzirom da je razlika svega nekih 6 godina, ako se ne varam ). Upitala sam je da li studira, a ona kao da je cekala dugo to pitanje i sva ponosna rekla je : "U Kragujevcu sam, studiram francuski!" Moja nekontrolisana reakcija bilo je pruzanje ruke od srca u znak cestitanja sa jednim osmehom koji se ne da opisati! :) Dok sam radila kao profa francuskog i engleskog, govorila sam "ako uspem da motivisem makar jednog djaka, then my job here is done". I evo dokaza, najveceg od svih: ucenica medicinske skole, vukovac, dakle sa svim putevima prohodnim je upisala bas francuski. Secam se kako je bila odusevljena i iznenadjena kada je na prvom casu ( upoznavanje ) otkrila da mi je dobro poznata muzika koju slusa ( heavy metal ). Ali sad kad se prisetim, nije ona bila jedina, bilo je tu i drugih koji su mi na malim odmorima citali svoje ljubavne pesme upucene devojcicama iz susednih odeljenja a koje su bile zaljubljene u neke decake iz tehnicke...pa onda i onih kojima sam predavala engleski ali su dolazili kod  mene na casove francuskog mada taj jezik nisu ucili i nisu znali nista vise osim voulez-vous ...? Ma svega je bilo za tako malo vremena...Bla, bla, bla, bas sam se raskuckala, a u principu sve sto hocu da kazem je da sam ponosna i da mi nedostaje moja katedra...:(  

Citam stare stranice, ali one nemaju vise onu magiju predjasnjeg vremena... Sa nekim od njih se vise i ne slazem. Na neke sam zgrozena. Ali i to sam ja. Bile su deo mene nekada. Znala sam ih srcem. I posle toliko godina, ostala je ona ista navika da se pitam "a sta ako nije tako...?". Ta recenica koja je od mene napravila analiticara, detaljistu i detektiva na male znakove. Stil je isti, ali druga ja. Ko bi rekao da cu ovo postati? A opet, jos se trazim. Dvadeset i sedam godina se trazim i umorna sam... Iskustvo raste a, cini mi se, brisem se ja. Ono dete u meni je tek sad uplaseno, izgubilo je hrabrosti negde usput. Ona odrasla osoba je stekla vise samopouzdanja, borbenosti, i...iskustva, da. Mislim da cu stici negde? Da cu postici neki cilj? Dostici neki ideal? A da li su ideali stvoreni kako bismo ih dostigli? Moj zivot nikad nece postati plitak i glup iako znam da ce moja borba biti bezuspesna. Idealno je nedostizno. Ali bas zbog te teznje, te borbe sa vetrenjacama se ovo malo zivota u nama katkada na jedan cas tako divno zazari...

Zima je prosla, to tek sad osecam. Ovu sam nekako jedva izgurala. Na misice, bukvalno. A inace volim zimu. Ova je bila teska...Cestitam sebi. Tapsem se po ramenu. Hajmo sad, promene na bolje, juris na moju adresu! :)

Ne zaliti za onim sto vise nije, jer kada se nista ne bi menjalo, sve bi ubrzo postalo monotono. Zivot i jeste proces odvikavanja od stecenih navika i navikavanja na nove...neprekidni proces smene navika raznih dimenzija...
Ne treba preci preko jednom izrecenog "stop". To su palanacke price. Uticaj pogresno tumcenog hriscanstva. Zasto trcati da se stvari izglade pred neciji kraj...ako vec do tad nisu bile rasciscene? Ma, ne znam. Neke situacije su toliko komplikovane da naprosto ne postoji jedno ispravno resenje. Gresimo u svakom slucaju. Onda, treba pustiti... Neka se desi na nacin na koji je zapisano. Biti pomiren sa cinjenicama poput svemirske tisine... 
Gresim li? Glasnik kaze da nema potrebe za brigom ali da ce se u buducnosti morati staviti tacka i da crpim koliko je moguce energije u sadasnjosti kako bih mogla staviti kraj na pocetak. Neko ce biti povredjen. Mogu da potpisem da cu to biti ja... uvek kad sam brinula da ne povredim, bila sam povredjena. To je 'coup de théâtre'. Ali, c'est écrit...Platicu kisnom godinom suncano popodne. C'est la vie. I tu se mirim, i mislim na svemirsku tisinu...