La vie d'une Francaise

Dodirni me, sasvim slucajno, poljubi me filmski nestvarno i nejlepse kad je prestani, okreni se i nestani. Po meri mojoj, po grudima, tvoja je ruka stvorena. Na telu mom, da zadrema, tvoja je saka navikla. Kako usnama milujes, kako prstima sapuces...

Kada sam napisala da mislim da se vise nikad necu zaljubiti...ima li vece lazi? Pa to je neizvodljivo. Ja prosto moram! Za mene je to esencijalno! Koga sam to htela zavarati? Mozda sam mislila zapravo "ne uskoro", ali jednog dana sigurno. Bez toga ne mogu! Koliko samo bolje funkcionisem. Koliko mi sve ide od ruke, koliko tada shvatam da je zivot lep. Ja da se ne zaljubim? Vise nikad? -Nemoguce! Pa to mi je smisao zivota, ma kako zvucalo izlizano i jeftino. Tad se u sustini jedino i osecam zivom. Ovako zivotarim, vegetiram dok neki "on" ne useta u aleje mog srca.

Voilà, j'ai perdu ma balance. Comme d'habitude, ça arrive de soi. J'en sais rien, moi. Ca vient et part. Pourquoi ça dure si peu de temps? J'en mérite pas plus peut-être... J'aime bien le calme qui vient quand on est en harmonie avec nous-même. Quand ça va. Notre conscience est une vierge et la sous-conscience nous en récompense! Et le cas contraire? C'est ce que je ressens maintenant? Ouais, ça se peut. J'ai besoin d'un "remède" vite fait. Parce que la vie ne peut pas attendre passer certaines phases...moi non plus, d'ailleurs. Ce qui me blesse au plus, ce sont les autres, mes proches, soi-disant, qui, à présent, se comportent d'une façon pas du tout tolérante. Et moi, je trouve pas ça tolérable. De l'autre côté, la vie se passe lentement. Elle passe à côté de moi. Exact, ma vie se déroule à mon insu. Je me sens incapable de réagir. A mon avis, ça peut pas etre pire. Là, je parle pas des événements extérieurs mais de mon paysage intérieur.   

Vrelina u obrazima, usne mi se suse, drhtim i pitam se : "Da li je to ...?"
                                            *
Poput laste posle oluje, ti si sunce koje susi moja krila.

Nastupio je ponovo onaj period, kada zatvaram svoja vrata za druge i posvecujem svoje vreme samo sebi. Cesto zalutam i zaboravim da slusam sebe. Postanem gluva za sopstveno srce. Predmet koji me vraca u osnovno stanje jeste knjiga. Ona hrani moj duh, podstice me na misao, priblizava ili vraca meni samoj. Uspostavlja harmoniju. Nebrojeno puta ne zelim da se vratim kuci jer mi ista oduzima energiju, ali kada imam dusevnu hranu, rado se zatvaram. Ovakve faze bude u meni kreativnost. I najvise volim one nad kojima se zamislim. Odvojim oci od knjige, drzim je otvorenu ali misli putuju. Ona me je podstakla na to putovanje. And those are the moments too precious for me.
A sto se tice prijatelja, oni pravi ce razumeti. I bice tu kada se budem "vratila". Bas kao sto ni ja njih ne zelim da gusim frazama da se prijatelju mora sve reci, da medju pravim prijateljima ne treba da postoje tajne...Pustam ih da imaju sebe i sitnice koje samo oni znaju o svom zivotu. Cak i ako naslucujem nesto, necu ih prisiljavati, postavljati im zamke kako bi ih navela da mi otkriju ono sto je u njima. Pustam ih da imaju nesto svoje, a ako im dodje tren i pozele da to podele, bicu tu i cak im reci da sam sve nazirala. Mislim da je ova sloboda jedna od najvaznijih u pogledu prijateljstva. I jednako je vazno da su je moji prijatelji svesni, da je ne protumace kao nezainteresovanost za njihove probleme i stanja kroz koja prolaze. Treba takodje i znati kada prijatelj ne zeli da nam saopsti vec zeli da mi otkijemo to nesto. U tom slucaju je dovoljno poznavati ga, jer odace zelju za deljenjem vrlo malim signalom.

Kajem se. Trebala sam biti manje oprezna. Ali, proslost je prosla. Buducnost ne znamo. A sadasnjost dosezemo u mislima. Toliko sam se branila. Jer moj je stav da, ako nas neko prevari, sami smo krivi jer nismo bili dovoljno oprezni i pametni da predvidimo. Mislila sam da me ti neces braniti od sebe samog pa sam to morala ja ciniti. I sad se kajem jer "momenat" nisam dozivela potpuno. Eh, da mi je ova pamet u one dane... Jesam fatalista, iako me zivot uci drugacije - da nikada ne treba stavljati "point final". Mislim da je ovog puta to slucaj. I strasno je to sto neretko mislim da je to bilo "to", i da si ti bio "taj". Uprkos svim manama, uprkos nepoverenju i zlim glasovima sa strane. Zivot je bio bajka, stranica romana, poglavlje. Smeh, prvi i jedini, bio je otkriven. I dosao si na vreme, kad je i bilo sudjeno da dodjes, bas na pocetku godine. Pa ona jos nije prosla, pa "mi" smo jos vremenski blizu! Iako sam bila skrivena, pronasao si me, rasterao ostale i zaplesao. Znam da mi je dodir tvog dzempera prijao, bio je topao. Sam po sebi ili ga je tvoje telo grejalo iznutra? Bio je to susret zapisan. Providjenje ja obavilo svoje. Kada su svi problemi prosli, ja sam stajala sa nekim, a taj neko me je zvao "mon coeur; bellissima..." Sada sam u starom delu Kana, kasno je i na malenim ulicama Suquet-a nema nikog; svi restorani i prodavnice suvenira su zatvoreni...a ja idem ka tebi. Tu je tvoj stan. I onda, cujem iza sebe glas kako pevusi, osmeh je vec na licu, okrecem se i vidim tvoj korak, tvoje drzanje, ruke u dzepovima, a na licu cuveni pogled, jedan i jedinstven : zagrizena donja usna a obrve podignute samo iznad nosa tako da cine oblik krovica ili sirkonfleks akcenta i taj pogled koji krije osmeh. "Oh, bella, ca va ou quoi?" Nastavljamo zagrljeni dok i dalje pevusis. Naci se na ovom svetu gde se ljudi tesko nalaze, i to bas u Kanu, i to bas u Suquet-u, u uzanim, poplocanim ulicama koje se penju i gde nema saobracaja, gde nema turista koji su tu preko dana, samo ti, ja, tvoje pevusenje ili zvizduk...Mir. Mogu s osmehom sklopiti oci. I rekao si mi najlepsu recenicu koju mi je iko ikada izgovorio, a znala sam da ne treba da sumnjam u iskrenost iskaza. Znala sam da je izgovaras prvi put. "Znas, mogu lako da te zamislim kao majku moje dece". Da, jer sam blaga i volim da stitim. "And when you see your unborn children in her eyes..." Ne znam da li je ovo nekome romanticno ili lepo, meni se koza najezi i dodje mi da zaplacem. Ne od tuge. Lagao si. Ali samo da bi bio otkriven. Da bih se potrudila da te "nadjem" i upoznam, da te zastitim od tebe samog, od lose karme sredine. A ja sam stitila sebe. Od tebe. Kakve li ironije. I tako je to otislo dodjavola. 
Soba je bila zamracena. Poziv. "Vidis li kako je lepo danas?" Otvaram kapke i gledam zelenilo obasjano zlatnim sjajem sunca, plavetnilo neba...Ti si ih obojio. Ti si dao energiju, raison d'etre. Ti si dao muziku Suquet-u, sharm La Piazza-i. "Que je suis beau en ete!" :) Eh, a da sam pristala da zivimo zajedno? Da sam ti dala barem malenu nadu? ... Moracu sve da zamrznem. Neka mi nijedan detalj ne promakne. Da sve spakujem u proslost.
Sono seduto su un grattacielo / vedo gli aerei passare / poi guardo giù voglio saltare / voglio imparare a volare
E allora volo via
Zasluzujes dobro. Ja ti saljem svu moju energiju, svo lepo vreme moje zemlje, mog podneblja, sve moje lazi izrecene kako bi lakse razotkrile istinu, povlacim sve svoje shtitove i govorim ti recenicu koja kasni, ali stize po vetru "Tu serais un bon pere!" Ciao mio bello, ime ti je Ariles Indri.
Una donna così

Zivimo u atmosferi Apokalipse...Romanticarsko osecanje praznine, nemoci i sputanosti. Ponekad silazimo u ponore ne znajuci uvek da li trazimo Bice ili Nistavilo. Izbubljene u svojoj neprirodnoj osamljenosti, strane svom rodnom kraju, bez veze sa prosloscu, ziveci samo trenutnu sadasnjost i bacene kao atomi na ogromnoj spljostenoj ravni, individue se otkidaju od domovine, koju vise nigde ne vide, cija im sveukupnost postaje ravnodusna, zato sto njihova ljubav ne moze da pociva ni na jednom od njenih delova...

Pogledaj me u oci. Gledaj dugo u plavo-zelene hipnotisane krugove i njihovu dubinu. Ja necu kriti pogled. Pronacices sve. Odgovore, pitanja, strahove...sve ono sto bi reci tesko opisale. Nema igri, nema prikrivanja. Videces sustinu, istinu, iskrenost. I kada sve ne bude vise tajna za tebe...hoces li ostati?  

Veceras pada sneg sve do pakla, toliko ledi da kamenje puca. Belo je sve do mora. Nebo dotice zemlju na kraju. Napolju je pasja zima, decembarska hladnoca i polako se gasi vatra koja tinja pod zzarom...A medjutim...medjutim, meni je toplo...
Veceras je cak i vreme zaledjeno. Nije dobro ostajati napolju. Sati traju kao godine. Cetiri tacke oznacavaju sever. Ledeni vetar udara o prozor. Inje se uhvatilo i na zvezdama. Cak se i dan usteze da se rodi, kako ne bi pocepao veo.
Medjutim, meni je toplo...brisem krv i vodu, gorim iznutra, bas na mestu gde je srce...Medjutim, vruce mi je - vatra pod kozom, gorim najcrnje na mestu gde se stvara zelja.

Zakljucujem da u poslednje vreme nemam dovoljno intime...Ne mislim zato sto pisem blog. :) Vec u ovom offline zivotu. :) Prosto mi je nemoguce provesti dan sama. Volela bih SAD deset dana na planini, bez ikog. Nekad samoca prija, nekad guzva, valjda ne mozemo sve imati...Ne quid nimis.

Upravo sam stigla sa jednog rodjendana gde se skupilo izvesno drustvance i povela se tema o misticnim, manje-misticnim, paranormalnim, astro-projektnim isl. stvarima i stavovima. Crna magija, znacenje snova, duhovi... Da, i deja vu. Taj osecaj koji imamo svi.
Medjutim. Postoji jos jedan osecaj koji ja imam od detinjstva, a koji ne znam da jos neko deli. Javlja se slicno deja vu i traje priblizno isto vremena. Ne umem da ga opisem i sve mi se cini da mi nedostaje samo jos jedna sekunda njegovog trajanja pa da shvatim sta je! Ali, on prodje i ne da se uhvatiti. Sve sto znam je da su u pitanju krajnosti, ekstremi i suprotnosti. Obicno se javlja pred spavanje, ali takodje i u toku dana. Kada sam bila mala, lezeci u krevetu, ali jos budna, javio se taj osecaj i to u vidu dva glasa - zenski koji je bio tanak i visok, i njegova suprotnost muski grub i dubok. Onda sam pomislila da to nisu glasovi ljudi vec kucica. Kasnije sam pomislila da je taj osecaj moja kosa - kada uzmem jedan pramen, koji je tanak a osecaj koji imam kada ga drzim u ruci sasvim je drugaciji od onog kada drzim dosta kose. Zatim moj jezik, koji mi se cini tankim na vrhu a debelim u dubini. Potom sam mislila da je voda, koja svoj minimum dostize u malenoj i nemocnoj kapljici, a svoj maksimum i jacini talasa, npr. koji silovito udara u stenu....Ali sve ovo nije definicija tog osecaja. Sve su samo nagadjanja i pokusaji da se on otkrije i definise. Imam ga otkad znam za sebe, i ne prethodi nicemu dobrom ili zlom. Tj. ne utice na buducnost, niti na moje raspolozenje. Jednom prilikom sam razgovarala sa gospodinom Z.Siriskim, koji se i sam intersuje za slicne pojave. Pitao me je da li sam cula za TAOIZAM. Naravno. Rekao je da je taoizam sav protkan upravo tim suprotnostima, bas kao i znak jin-jang - suprotnosti koje cine jedno. Da, slazem se s njim da ima veze, ima logike povezati moj osecaj sa tim. Nisam ulazila u dublja istrazivanja, mozda bi to trebalo da ucinim i pronadjem odgovor u taoizmu. Priznajem da volim da spoznajem svet kroz sebe samu, i da bih radije otkrila moj osecaj tako sto bih konacno ugrabila tu sekundu koja mi uvek nedostaje, scepala ga i definisala, nazvala imenom...Mislim da kada to budem uspela, da cu istog momenta umreti.

Je me dis seulement: A cette heure, en ce lieu, un jour, je fus aimee, j'aimais, il etait beau. J'enfouis ce tresor dans mon ame immortelle, et je l'emporte a Dieu.

Tant de personnages déracinés qui ont su se rencontrer pour marcher un bout de chemin ensemble... Naidjoh na ovu recenicu, i ima nesto iskonsko u njoj, nesto iz detinjstva...sto me je taklo. Za one koji nisu frankofoni, evo prevoda : Toliko licnosti bez korena koje su znale pronaci se kako bi hodale jednim delom puta zajedno... A mozda ova recenica direktno upucuje na Iskricu. :)

Mislim da se vise nikad necu zaljubiti. Da li i za to postoji period u zivotu? Vreme kad nam se desava, a onda odjednom oguglamo? Ne znam. Nisam vise u stanju da osetim leptirice u stomaku, da imam tremu pre razgovora, isl. Sta je to sa mnom? Da li sam stara? Mozda sam postala suvise realna, a svet zaljubljenosti dosta lezi u prividima, idealizovanju. A i mozda sam nesvesno shvatila da zaljubljenost nije stvarna. Nije postojana. Jer iskustva pokazuju da se sve u jednom momentu rusi. I onda, povucena tim, ne verujem u ljubav. I don't believe in love, I never have, I never will. [...] She never was real. Kazu Queensryche u pesmi koju volim. Danas nesto ceo dan razmisljam na ovu temu. A cuh i pesmu u kojoj se prepoznah. Una, jedina, sama... Bono Vox kaze: Is it getting better Or do you feel the same Will it make it easier on you Now you got someone to blame You say One love One life When it’s one need In the night It’s one love We get to share it It leaves you baby If you don’t care for it Did I disappoint you?  Or leave a bad taste in your mouth? You act like you never had love And you want me to go without Well it’s too late Tonight To drag tha past out into the light We’re one But we’re not the same We get to carry each other Carry each other One Have you come here for forgiveness Have you come to raise the dead Have you come here to play Jesus To the lepers in your head Did I ask too much More than a lot You gave me nothing Now it’s all I got We’re one But we’re not the same We hurt each other Then we do it again You say Love is a temple Love a higher law Love is a temple Love the higher law You ask me to enter But then you make me crawl And I can’t be holding on To what you got When all you got is hurtOne love One blood One life You got to do what you should One life With each other Sisters Brothers One life But we’re not the same We get to carry each other Carry each other One...One....
Una, jedina, sama...

Kako otkriti u par recenica da li nekome mozemo verovati? Postoji li neki test?